Roditelji su izabrali školu za svog sina, koji je na jesen trebalo da postane prvak. Pošto su bili zauzeti, zamolili su dedu da ga odvede da se upozna sa budućim učiteljem.
Ušli su u dvorište i odmah su deca počela da ih zadirkuju.
– Kakav smešan starkelja! – dobaci jedan dečak.
– A vidi ovog drugog… Debeljuca! – prihvati drugi.
Deca su vikala i skakala oko dede i unuka sve dok nije zvonilo za početak časa. Deda uhvati unuka za ruku i pođe razočarano.
– Neću ići u školu? – upita unuk.
– Ne u ovu. – odgovori deda.
On odvede dečaka kući i ostavi ga kod bake, a onda krenu da traži pravu školu. U koju god da je došao, sačekao bi da se završi čas, a onda bi gledao kako se deca ponašaju. Negde su ga deca ignorisala, negde se podsmevala, negde su ga gađala otpacima…
Na kraju je došao do jedne školice sa malim dvorištem. Naslonio se na ogradu i posmatrao kako se deca igraju. Kada su ga ugledala, deca su pritrčala prema ogradi.
– Jesi li dobro, dedice? – upita jedno dete.
– Želiš da donesemo čašu vode? – pita drugo.
– Da pozovemo učitelja? – zapita treće?
Tada se u dvorištu pojavi mladi učitelj. Deda priđe, rukova se sa njim i reče: „Odabrao sam pravu školu za svog unuka!“
– Ovo je mala škola… – reče učitelj.
Deda ne htede da mu dokazuje ništa, okrenu se i ode zadovoljan kući.
Za večerom je ispričao šta se desilo.
– Ali, oče, ti si nepismen. Kako znaš koji učitelj je najbolji? – upita ga snaja.
– Po tome kako se njegovi učenici ponašaju. – odgovori starac.
Aleksandra Lopatina, Priče za decu i odrasle
Preuzeto sa profila: Učiteljica Jasmina i mali kreativci