Jednoga dana su Anđini roditelji kupili veći stan i Anđa je konačno dobila samo svoju sobu. Ona je celog života maštala o tome šta će sve raditi u toj sobi, kakve će se sve slobode desiti, pa je i samo razmišljanje o sobi bilo lepo i znalo da traje danima. Pravi zanos.
Anđa je svoju sobu zamišljala kao malo gnezdo, toplo i ušuškano, u kome, kada se zatvore vrata, tišina liči samo na nju. I ni na koga drugog. I miriše samo na nju. I ni na koga drugog.
Bili su to dani puni zanosa i snova.
I mama i tata su se radovali, ali nekako nervozno. Stalno su nešto crtali, računali, jurili, precrtavali, pa se nervirali.
– Pa moramo imati celu kuhinju. Neću valjda unositi onaj stari šporet i frižider. Muka mi i da ih gledam.
– Ama, ženo, nisam ja čarobnjak. Nemamo! Shvati, nemamo! Moramo se provući sa ovim neko vreme, a posle ćemo videti.
– Ne, evo imam ja jedan predlog!!! Ajd da donesemo onaj smederevac sa vikendice, pa da ne trošimo ni struju.
Ili počne tata:
– Moramo i nov televizor. Hoću onaj veliki, pa kad sednem…Valjda sam i ja nešto zaslužio.
– Šta će nam toliki televizor?! Gde ćeš sesti da ga gledaš? Sa terase? Pokvariće celu sobu. Bićemo poslednji seljaci.
– Eto, hoću. Pa imam i ja dušu.
Posle nekoliko dana kutije su bile u hodniku.
I sve tako. Po svim sobama.
I Anđu su pitali kakvu sobu želi. Ona je rekla i otišli su zajedno u prodavnicu. I kupili su nešto što liči na njenu želju.
A onda je Anđa poželela da u jednom ćošku sobe bude stolica za ljuljanje. Pored prozora. Ispod lampe. Da otvori leti prozor, miriše vazduh i uživa. A zimi se skupi na njoj i pokrije se ćebencetom, iako je u stanu pretoplo, i uživa.
Negde je ona to videla, u nekom starom filmu. I stolica je postala njen san o uživanju.
Ćošak u sobi je bio idealan. Anđa je već videla i sebe i tu stolicu.
– Kakvu stolicu na ljuljanje?! – uzdahnuo je tata na ivici nerava.
– Šta sad fantaziraš? Dobila si celu novu sobu. Vidiš li ti kako žive druga deca? U čemu oni spavaju?
I Anđu je bilo sramota.
Počeli su dani u novom stanu. I bilo je lepo i veselo. Svi su bili srećni. I Anđa je bila srećna kad zatvori vrata svoje sobe i ima samo svoj svet.
Prošlo je i godinu i dve, a ćošak u Anđinoj sobi je i dalje bio prazan. Čekao je stolicu za ljuljanje.
Anđi su za to vreme kupovali mnoge druge stvari. Potrebne. Nekad je ona napominjala da i dalje želi stolicu. Onako usput. Onako je objašnjavala kako bi joj tu bilo lepo, kako ona to zamišlja, kako bi i drugi mogli tu nekad posedeti i odmoriti noge. Nekad se šalila sa tim. Nekad je bila tužna. Nekad je ćutala. Nije se nikad ljutila jer je razumela da nema dovoljno para za to u ovoj krizi. A u krizi snovi mogu da sačekaju. Nekako se mora preživeti.
A onda je jednog dana u prodavnici starih stvari na internetu videla stolicu kakvu je baš i želela. Kao iz onog filma. A skoro džabe. Sitnica. Toliko se razumela u pare.
– Dobro, Anđo, videćemo. Ovih dana…
Anđa je čeznula i dani su prolazili. Ćošak je bio i dalje prazan i sve tužniji.
Anđa je shvatila da ta tuga nema veze sa novcem. Nije ona bila siromašna. Ni bogata. Bila je onako.
Bila je sama u svojoj sobi. Gledala svakog dana u tužni ćošak i nije imala sa kim da podeli svoje snove.
Znala je da se zbog toga neće nikad ni posvađati, ni požaliti. Pa, nije ona takva. To je bio samo njen mali bol. Njena mala tuga sa kojom može da preživi. Ali je znala i da to ima veze sa ljubavlju. Jer, kad nekoga voliš, onda moraš da uđeš u njegove snove, kupiš stolicu i raduješ se kad on uđe u sobu i ugleda srećni ćošak.
Autor: Biljana Vasić, profesorka iz Šapca