Андрићеве мисли о памети, будали…

15 марта, 2015

Живимо! Да, господине, али како? Као да смо на великој санти леда која, сивим океаном под безименим небом, плови све брже у непознатом правцу, и са сваким даном бива све ужа и тања.
Будите радосни кад год вам се за то пружа могућност, И кад год за то налазите снаге у себи, јер тренуци чисте радости вреде и значе више него читави дани и месеци нашег живота проведени у мутној игри наших ситних и крупних страсти и прохтева.(Њихова пропињања су ћудљива и нездрава, њихова задовољења несигурна и краткотрајна, сама себи циљ и сврха!) А минут чисте радости остаје у нама заувек, као сјај који ништа не може замрачити.ivo-andric-1363121674-281461
Преварити се у једној великој нади није срамота. Сама чињеница да је таква нада могла да постоји вреди толико да није сувише скупо плаћена једним разочарањем, па ма како тешко оно било.
Чувајте се онога који живи у вама и на којег заборављате, а који често, пред вече, доноси брза решења због којих се, те исте ноћи, будите као од ударца и, обливени врелим знојем као растопљеним оловом, пропадате од срамоте због синоћних лакомислених одлука.
Код унутрашњих борби које човек води са самим собом и са непознатим силама у себи, важи више него игде правило: не предај се никад.
Дођу тако понекад времена, када паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати.
Што је више пазио шта ће урадити, све се теже решавао да уопште нешто уради, и све је мање и радио.
Врлине једног човека ми примамо и ценимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схватањима и склоностима.
Није највећа будала онај који не зна да чита, већ онај који мисли да је све што прочита истина.
Ја се не бојим људи, већ оног нељудског у њима.
Нема те способности ни те добре особине коју ми не бисмо желели да припишемо себи; само што ту жељу ућуткава у нама контрола разума, али ограничени и једноставни људи не умеју да је сакрију, него говоре о њој отворено и јавно се брукају и чине смешним.
Дрскост и упорност су брат и сестра. Дрски и упорни људи никад се не могу поправити у својим манама и слабостима, јер они, не осетивши никад рђаве последице својих мана на себи, и не примећују да их имају. И стога треба од таквих људи бежати што даље.
Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна и невидљива беда прати човека у стопу, а лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђање.
Од страха су људи зли, подли и сурови, али од страха могу бити и дарежљиви, па чак и добри.
Човек, да не би стао и клонуо, вара сам себе, затрпава недовршене задатке новима, које такође неће довршити, и у новим подухватима и новим напорима тражи нове снаге и више храбрости. Тако човек поткрада сам себе и временом постаје све већи дужник према себи и свему око себе.
За живот треба много напора и за сваки напор несразмерно много храбрости.
Толико је било ствари у животу којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.
Извор: http://www.bizlife.rs/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама