„Чврстина кутикуле се понекад остварује пристуством калцијкарбоната, као што је случај код ендокутикуле декаподних ракова.“ Прочитах ову реченицу из уџбеника за биологију, наведену у тексту подељеном у групи просветних радника на Фејсбуку. Цео текст нећу наводити али може бити користан, потражите га на порталу Зелена учионица.
Дијалог мајке и кћерке наведен у тексту звучи ми познато. Препричавају ми сличне разговоре пријатељи и познаници. Многе ствари у нашем образовном систему функционишу слабо, али о томе се може писати и полемисати данима. Хајде за промену да покушамо нешто учинити.
Као коментар на наведени текст написах савете које бих дала сваком родитељу у сличној ситуацији.
Први савет је да купи детету речник или га позајми из библиотеке. Природне науке су логичне. Када дете у многим терминима уочи префикс ендо-, нека га потражи на 329. страни „Речника српскога језика“ Матице српске. Тада ће знати да ендо- значи „у, унутра“ и мораће као нову информацију да усвоји само наставак термина. Исто нека учини за префикс дека- и на 240. страни сазнаће да он увек означава број десет. Сада већ знамо да десетоножни рак из прве реченице има чврсту унутрашњу кутикулу. За дефиницију кутикуле најбоље је обратити се наставнику биологије, мада и њу нађох на 588. страни. Ипак, дефиниција није разумевање, наставник би кутикулу сигурно боље објаснио.
Други савет јесте научити децу да логички повезују ствари. То што се множење учи на математици, не значи да треба да га заборавимо на биологији. Шта означава н и таблицу множења и дељења треба сви да знају. Математика развија логичко мишљење, чак се и у граматици користи ако умемо да употребимо њене принципе.
Упозорише ме искусније колеге да је овај савет потребнији наставницима него родитељима. Истина, потребан је сваком мислећем бићу. Сви одрасли људи, били у својству родитеља, наставника или комшинице са трећег спрата, треба да уче децу логичном размишљању, сами да га вежбају и увек примењују.
Трећи савет је уочити проблеме тамо где настају, а не тамо где се дешавају. Родитељи често, с правом, износе мишљење да је програм наставе и учења за основну школу превише обиман и да деца имају превише теоријског знања, а премало експеримената и теренске наставе. На мети се тада нађу наставници, који не одлучују ни о програму ни о опремљености школе и њеним могућностима. Поново заједно, треба да се обратимо онима који такве одлуке доносе.
Четврти савет је веровати у своје дете. Ако оно размишља логично, успоставља корелације између већ усвојених и нових чињеница, заиста активно учествује у настави и редовно обнавља градиво код куће, то што родитељ не разуме градиво може само родитељу да повреди сујету, не значи да је дете неспособно или наставник лош. Дете у кући увек треба бити вољено, а у школи поштовано. Не треба да осећа срамоту или страх ако добије двојку или похађа допунску наставу. Треба да тражи помоћ увек када му је она потребна.
Немојте покушавати да научите лекцију уместо детета, изведите га у природу где наставник (прикљештен између програма, администрације и све бахатије околине) није стигао да га изведе. Подстичите његову креативност и негујте радозналост, оне су изградиле највеће умове.
Уз жељу да се сетимо разумевања и поново почнемо ценити размишљање и знање, све родитеље и колеге поздрављам с поштовањем, а ученике поруком: Верујем у вас!
Наставница српског језика и књижевности, Ивана Милојевић