Кажу да није пристојно прислушкивати туђе разговоре. Али је, понекад, ипак корисно. Као што је мени било кад сам, током овогодишњег Сајма књига у Београду, чекала да ми Анте Томић и Боб Живковић потпишу једну од најдивнијих, а неправедно запостављених дечјих књига – Ђура Ходалица.
Њих двојица, након срдачног поздрава, одмах су кренули необавезно да ћаскају, а Боб, причљив какав јесте, почео је да говори о томе због чега су они који стварају дечју књижевност у ствари креатори наше будућности.
„Једна новинарка питала је у мом присуству Јасминку Петровић када ће почети да пише ‘праву’ књижевност. Тиме је показала само своје незнање. Јасминка која је јако фина јој је одговорила: ‘Девојко, ја теби не могу више помоћи. Шта год да напишем, ти ћеш остати иста. А деца, кад добију књигу у руке, оно што прочитају, такав ће им бити живот.’ Заправо је дечја књижевност она најважнија. И оно што је Јасминка хтела да каже јесте да књиге за одрасле не могу много променити и обликовати већ формираног човека, док књиге за децу управо имају ту могућност да усмере и обликују будуће људе“ – рекао је Боб ћаскајући са Антем.
Анте Томић је хрватски новинар и писац, аутор неколико романа и збирки прича, међу којима и недавно објављен роман Нада, али и Ништа нас не сме изненадити по којој је снимљен и чувени филм Караула.
У својој јединој дечјој књизи, коју је код нас објавио Креативни центар, Анте на диван и топао начин описује Ђурин животни пут. Знате, Ђура је заправо чворак, који је још као сасвим мали птић пао с дрвета из свог гнезда и од тад више није могао високо да лети. Зато су га прозвали – Ходалица. Ђура пролази кроз све оно кроз шта пролазе другачији. Неразумевање околине, ругање ‘другара’, насиље, па чак и осуду свог тате. Иако у појединим моментима губи наду, он се ипак уздиже и показује нам да бити другачији не мора да буде пресуда.
„Ја сам мислио да је баш то мој позив. Да будем дечји писац. На себе сам гледао као на једну инфантилну, незрелу дечју природу и да ћу ја ту баш добро погодити. Зато ме је обесхрабрило кад се књига није јако приметила. Можда деца данас траже неку другачију забаву. Можда им читање и није толико занимљиво.“ – рекао ми је Анте Томић кад сам га замолила да о својој јединој дечјој књизи каже неколико речи за Зелену учионицу.
Додао је да му је помало криво што Ђура Ходалица није доживео популарност његових књига за одрасле, јер је њу писао баш из срца, с јасним циљем да и деци која имају било какав проблем, али и њиховим породицама покаже да увек постоји пут и начин.
„Мислим да децу морамо да упутимо у хуманистичке вредности. Морамо да их упознајемо са оним што је добро. У Сарајеву је један дечак пуцао на вршњака. У Београду се догодила та страхота која се догодила. У Хрватској већ недељама траје агонија у којој дете с проблемима у понашању малтретира своје вршњаке… Те ствари су нешто што ја из свог детињства не памтим. Морамо се деци посветити. Они, чини ми се, јако пате, а ми то приметимо тек кад постане прекасно. Ова књига је требало да буде мој прилог томе, мој начин да им помогнем.“ – прича Анте Томић и додаје да све његове приче, тако и ова, говоре о другачијима, о онима који су у свом окружењу нека врста мањине.
Говорећи о другачијима, овај писац чије књиге за одрасле су широм региона доживеле десетине издања, каже да циљ треба да нам буде да ту другачијост сачувамо, не да покушамо да је избришемо.
„Желео сам да покажем да бити другачији није нешто чега се треба плашити ни стидети и да и они који су другачији – могу бити јунаци и вредни чланови друштва.“ – рекао је Томић.