Биљана Васић, аутор Зелена учионица - Страница 4 од 6

Псовање је наш национални спорт. Сви вам кажу да је то непристојно, али псовати се не мора наглас…

У јуну смо школу оставили у модрицама. Изубијана од неке деце, неких родитеља, од неразумевања где је тој школи место у друштву, чему она уопште служи

У току су Олимпијске игре. А док неке олимпијце пратимо, за њих навијамо, дочекујемо, друге брзо заборављамо…

Мама и тата су се помирили, али се Мила НИКАДА није смирила

Професорка Биљана: Странац сам у својој земљи, немам духовно пребивалиште, сиромашне су ми наде

Моја деца НЕ МОГУ да разумеју лепоту, чаролију и емотивну дубину мог детињства. А ја, на тренутак, нисам разумела њихово…

– Баба, и ти ћеш умрети… – Не пада ми на памет. Ја нећу никада умрети. Бићу само физички одсутна. Јер љубав не умире.

„Анђо, сине, девојчице би морале да воде рачуна о свом телу. Не ваља се угојити. Ево, погледај мене. Стално пазим.“

И тако долазимо у стање АПСОЛУТНОГ лицемерја. Радимо за дете до изнемоглости, одричемо се свега, а дете је за то време САМО

„Мама, јесам ли ја принцеза?“ „Не, ти си обична девојчица.“ Али она је знала да није обична…