Тинејџери који пружају отпор, неповерење, па и непријатељство према свакоме ко је ауторитет, показују да су као мала деца имали негативна искуства са родитељима. Бунт се најчешће испољава према наставницима, касније директорима и шефовима, али и другима који су им надређени. Тај осећај отпора се, кажу стручњаци, преноси потпуно несвесно.
Ако је тинејџер био размажен и у центру пажње породице, исти такав однос очекиваће у разреду и касније у колективу. Ако му се не испуне очекивања, реагује агресивно или депресивно.
Родитељи греше када свом детету планирају живот до најситнијих детаља, укључујући игру и слободне активности за време одмора. Они се на овај начин гуше, не могу да предузму иницијативу, нису самостални и одговорни, па су такви и касније у тинејџерском и одраслом добу. Ту већ настаје проблем, јер родитељи желе да њихово послушно и потчињено дете истовремено буде сналажљиво, спонтано, храбро и да се наметне. Оваква очекивања су немогућа мисија, истичу стручњаци.
По њиховом мишљењу, ауторитативни и захтевни родитељи су у суштини нервозни. Њихово наметање стриктно одређеног начина понашања, представља жељу да избегну сопствене бриге, проблеме, неразумевање околине, сумње и свакодневне дилеме.