Ne samo školstvo, već i celokupnu javnost, protresao je prošlonedeljni incident iz Sedme beogradske gimnazije, gde je profesor fizike ošamario dve učenice, a potom, kako tvrdi, primio udarce od đaka koji je tako branio drugarice. Dok nastavnik naknadno objašnjava da ga je učenica tog dana, kao i mesecima ranije, provocirala, a kolege koje ga poznaju drže njegovu stranu, drugi deo javnosti ga bezrezervno osuđuje za nasilje nad devojkom. I dok nadležni većaju ko je kriv, a ko u pravu, profesori podsećaju da ovo nije šamar učenici, već kompletnom sadašnjem školskom sistemu, javnost se na forumima i portalima pita da li je ovo konačno i jasan znak degradacije nastavničkog autoriteta.

Stručnjaci su nedvosmisleno usaglašeni oko činjenice da su današnji đaci i njihovo ponašanje drugačiji nego desetak godina ranije, ali mišljenja se opet razmimoilaze kad je reč o postojanju nastavničkog autoriteta. Radivoje Stojković, predsednik Zajednice gimnazija Srbije i direktor novosadske gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj”, smatra da se apsolutno ništa nije promenilo, sem što su nove generacije đaka sve inteligentnije i „daleko suptilnije čitaju nastavnike”. Ovaj profesor matematike i informatike naglašava da je autoritet uvek vezan za ličnost nastavnika i da je tako bilo pre dva i po veka i biće unedogled.

– Kroz njegovu ličnost gradi se ta tanana veza poštovanja između učenika i učitelja. Autoritet se gradi na samopoštovanju i poštovanju, a ne na funkciji i položaju. Vaspitač svojom pojavom vaspitava. I to holistički. Stavom, odnosom prema sopstvenom pozivu. Ako nastavnik nešto mora đaku verbalno da objašnjava, jer to ranije nije očitano kroz čitav niz drugih nastavničkih postupaka, onda on ima lažni autoritet. A to je onaj koji se bazira samo na njegovom nastavničkom položaju i funkciji i nije ga izgradio na znanju, sposobnosti, iskrenosti i čitavom sistemu vrednosti koji je oduvek činio ovaj poziv vredan poštovanja – naglašava Stojković, koji priznaje da je pristup poslu veoma mnogo promenio od početka karijere, kada je čitao stručne matematičke knjige, do danas, kada traga za onim što doprinosi da čovek bude zadovoljan poslom.

Kaže da je naučen da je jedinica data đaku u stvari negativna ocena za profesora i naglašava da nastavnik koji ima odeljenje sa nekoliko slabih ocena mora da se zapita kako da promeni pristup učenicima i šta da koriguje, jer je tu očigledno da nešto ne štima kako valja.

– Potrebe i interesovanja današnjih đaka ne menjaju se kao nekad na deceniju, ili po generacijama, jer su đaci bukvalno iz godine u godinu drugačiji. I ja im se prilagođavam. Od učenika više ne treba tražiti prostu reprodukciju podataka, to uvek mogu lako naći na internetu, nego ih nastavnik mora naučiti kako da analiziraju i upotrebe to što pročitaju – smatra Stojković, koji je i predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta.

Osnovna pravila igre, smatra Stojković, jesu poštovanje i samopoštovanje, koje moraju imati i nastavnik i učenik. On smatra da nastavnik đaka mora da nauči da poštuje sebe, pa će onda taj učenik da poštuje i profesora. Od toga, kaže, ne treba odustati ni kada dođe đak koji te norme nije usvojio kod kuće, jer se upravo u gimnazijskom dobu formira ličnost čoveka, pa se nikada ne zna kada će đaku da „klikne” u glavi da usvoji nastavnički savet.

– Ovo što se dogodilo u Sedmoj gimnaziji jeste vapaj za pomoć jednog deteta, čim prkosi i drsko je. Trebalo je ranije da reaguju rukovodeći ljudi i drugi nadležni u školi, kao i nastavničko veće. To je tinejdžerski uzrast i ovakve stvari su predvidljive i tačno se zna kako se reaguje i ide ispred problema. Đaci ovde nisu krivi, a nastavnicima koji imaju sličnih problema i ne umeju sami da ih prevaziđu preporučujem da zatraže od direktora da ih šalje na seminare na kojima će ih stručnjaci uputiti kako da reaguju u ovakvim situacijama – ističe Stojković.

Bez obzira na to kakva im je psihička ili fizička povreda prethodila, i Branka Tišma, školski psiholog, oštro se protivi šamaranju đaka.

Ona, međutim, smatra da se autoritet nastavnika potpuno izgubio i to ne pojedinačnih osoba, nego celokupnog obrazovnog sistema.

– Mi zaposleni u prosveti generalno više vodimo računa o potrebama đaka, pa im i previše podilazimo, sve pod floskulom da je to u interesu deteta, i ne shvatajući da im činimo štetu u odrastanju. Današnji đaci zbog toga ne stiču realnu sliku o svom mestu u svetu i granicama koje postoje u ponašanju. Ovakvi događaji obično imaju dugu istoriju nezadovoljstva u odnosu učenika i nastavnika ili škole. Trebalo je ranije da se da signal, ovo je sukob koji dugo traje, nije rešavan i problem se produbljivao. Nastavnik mora da se obrati direktoru i više puta ako treba, pa ako se problem ne reši na nivou škole, uključuju se druge institucije – ističe Tišma.

Naglašava da član 112. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja definiše zabranu ponašanja koje vređa ugled, čast ili dostojanstvo. U njemu stoji da takvo ponašanje jedni prema drugima ne smeju počiniti đaci, roditelji i zaposleni u školi, što u prevodu znači da niko nikoga ne sme udariti.

Autor: Dragana Jokić-Stamenković