Помислим колико тешко у школе улазе оријентацијски леци и брошуре, а како лако банкарски службеници који им говоре о припејд банковним картицама.
– Постоји ли средња школа за плес? – пита моја ћерка изнебуха за доручком.
– Има Одсек за балет у Средњој музичкој школи, али би претходно требало завршити и нижу музичку, ону од које си одустала након прве године – кажем јој између залогаја.
– А овај обични плес, то нема? – наставља.
– Не бих знала шта је обични плес, али у сваком случају у средњој школи можеш учити само балет. Што? Ти би се школовала за плесачицу? – питам јер није показивала интерес за плес, нити је тражила да је упишемо у неки плесни клуб.
– Можда, не знам – каже помало разочарано.
– Јесте ли то почели да разговарате у школи о упису у средњу?
– Јок, разуверава ме. Баш основну занима где ћемо у средњу – каже с оним пих изразом.
– Не би веровала колико би то основну требало да занима. У коју би ти? – питам је као што сам је већ неколико пута питала када би наставак школовања залутао као тема у нашим разговорима, а она сваки пут одговарала са не знам и претварала се да има памћење златне рибице.
– А шта има? – одвраћа као да смо у ресторану, а ја јој управо препоручила да изабере нешто из дневне понуде.
– Има свашта. Можеш да изабереш међу тридесетак средњих школа у граду – кажем и не пропуштам да додам да деца у мањим местима немају толики избор ако у тим местима желе или морају да остану.
– Оооооокеј. А које су то школе?
– Можеш се, на пример, школовати за ветеринарску техничарку. Обожаваш животиње, бринеш о свом псу. У истој школи можеш учити за фризерку – додајем јер је стално у тракицама, шналицама и плетеницама.
– А фризери иду три, а не четири године у средњу, намигнем јој мотивишуће, знајући колико обожава школу и учење.
– Хмммм, а-а… Причај даље – прћи нос и одмахује главом.
– Можеш бити козметичарка или нутриционисткиња – набрајам и покажем руком на тањир испред ње.
– М. би волела да се бави шминкањем, али каже да се за то иде на курсеве, а ово друго је, у ствари шта? – пита заинтересовано.
Оканем се појашњавања нутриционизма и услужних делатности и пређем на информационе технологије.
– Можеш учити о веб дизајну и мултимедији, у графичкој.
– Ма какви, то већ знам – каже као да је у најмању руку баш она творац ових појмова. За њихово ме значење не пита.
– Чуј, није да мораш сутра одлучити, а свакако ћеш при упису морати да наведеш три жељене школе. Имаш још годину и по – кажем не без бојазни да ни тада неће имати јаснију слику шта жели уписати.
Као родитељ немам вештине и компетенције да препознам шта би јој легло кад је готово све занима помало, нешто нимало, а ништа претерано. Немам ни право ни основ да јој кажем хајде ово и немој оно. Она то, барем се мени чини, још мање уме да процени. Али има ко би могао и требало.
– О чему разговарате на часовима одљењске? – питам.
– Некад о школи, али нас најчешће пусти да радимо шта хоћемо.
– Шта о школи?
– Пааа, има ли неко проблема с наставницима, да ли је донео оправдање за изостанке, ко је уписан у дисциплинску и то.
– Разговарате ли икада о некој теми?
– Јок.
– Прекрасно – иронишем.
– Да ли би могла да предложиш да на одељењској макар једном ове године разговарате о избору средње школе или да питаш да ли је могуће поновити оно из петог разреда када су неки родитељи представљали своја занимања? – кажем јој, а сумњам да ће покушати.
Сетим се родитељског у првом разреду након којег сам учитељици дала фасциклу пуну цртежа из вртића и опсервацијама о њеној моторици, говору и особинама које су васпитачице бележиле три године и рекле ми да то предам учитељици или учитељу.
– Вратите то кући, ја не знам шта бих с тим – искрено ми је рекла.
Помислим и колико тешко (можда и оправдано) било какви леци и брошуре улазе у школе, па би тако и они оријентацијски, а како лако (можда и неоправдано) банкарски службеници што им говоре о припејд банковним картицама за малолетнике.
Ко ће моју ћерку оријентисати да изабере средњу школу и будуће занимање по њеној мери?, питам се у себи, а наглас кажем: причаћемо опет о овоме, хлади нам се храна.
Извор: Школегијум