Pomislim koliko teško u škole ulaze orijentacijski leci i brošure, a kako lako bankarski službenici koji im govore o pripejd bankovnim karticama.
– Postoji li srednja škola za ples? – pita moja ćerka iznebuha za doručkom.
– Ima Odsek za balet u Srednjoj muzičkoj školi, ali bi prethodno trebalo završiti i nižu muzičku, onu od koje si odustala nakon prve godine – kažem joj između zalogaja.
– A ovaj obični ples, to nema? – nastavlja.
– Ne bih znala šta je obični ples, ali u svakom slučaju u srednjoj školi možeš učiti samo balet. Što? Ti bi se školovala za plesačicu? – pitam jer nije pokazivala interes za ples, niti je tražila da je upišemo u neki plesni klub.
– Možda, ne znam – kaže pomalo razočarano.
– Jeste li to počeli da razgovarate u školi o upisu u srednju?
– Jok, razuverava me. Baš osnovnu zanima gde ćemo u srednju – kaže s onim pih izrazom.
– Ne bi verovala koliko bi to osnovnu trebalo da zanima. U koju bi ti? – pitam je kao što sam je već nekoliko puta pitala kada bi nastavak školovanja zalutao kao tema u našim razgovorima, a ona svaki put odgovarala sa ne znam i pretvarala se da ima pamćenje zlatne ribice.
– A šta ima? – odvraća kao da smo u restoranu, a ja joj upravo preporučila da izabere nešto iz dnevne ponude.
– Ima svašta. Možeš da izabereš među tridesetak srednjih škola u gradu – kažem i ne propuštam da dodam da deca u manjim mestima nemaju toliki izbor ako u tim mestima žele ili moraju da ostanu.
– Ooooookej. A koje su to škole?
– Možeš se, na primer, školovati za veterinarsku tehničarku. Obožavaš životinje, brineš o svom psu. U istoj školi možeš učiti za frizerku – dodajem jer je stalno u trakicama, šnalicama i pletenicama.
– A frizeri idu tri, a ne četiri godine u srednju, namignem joj motivišuće, znajući koliko obožava školu i učenje.
– Hmmmm, a-a… Pričaj dalje – prći nos i odmahuje glavom.
– Možeš biti kozmetičarka ili nutricionistkinja – nabrajam i pokažem rukom na tanjir ispred nje.
– M. bi volela da se bavi šminkanjem, ali kaže da se za to ide na kurseve, a ovo drugo je, u stvari šta? – pita zainteresovano.
Okanem se pojašnjavanja nutricionizma i uslužnih delatnosti i pređem na informacione tehnologije.
– Možeš učiti o veb dizajnu i multimediji, u grafičkoj.
– Ma kakvi, to već znam – kaže kao da je u najmanju ruku baš ona tvorac ovih pojmova. Za njihovo me značenje ne pita.
– Čuj, nije da moraš sutra odlučiti, a svakako ćeš pri upisu morati da navedeš tri željene škole. Imaš još godinu i po – kažem ne bez bojazni da ni tada neće imati jasniju sliku šta želi upisati.
Kao roditelj nemam veštine i kompetencije da prepoznam šta bi joj leglo kad je gotovo sve zanima pomalo, nešto nimalo, a ništa preterano. Nemam ni pravo ni osnov da joj kažem hajde ovo i nemoj ono. Ona to, barem se meni čini, još manje ume da proceni. Ali ima ko bi mogao i trebalo.
– O čemu razgovarate na časovima odljenjske? – pitam.
– Nekad o školi, ali nas najčešće pusti da radimo šta hoćemo.
– Šta o školi?
– Paaa, ima li neko problema s nastavnicima, da li je doneo opravdanje za izostanke, ko je upisan u disciplinsku i to.
– Razgovarate li ikada o nekoj temi?
– Jok.
– Prekrasno – ironišem.
– Da li bi mogla da predložiš da na odeljenjskoj makar jednom ove godine razgovarate o izboru srednje škole ili da pitaš da li je moguće ponoviti ono iz petog razreda kada su neki roditelji predstavljali svoja zanimanja? – kažem joj, a sumnjam da će pokušati.
Setim se roditeljskog u prvom razredu nakon kojeg sam učiteljici dala fasciklu punu crteža iz vrtića i opservacijama o njenoj motorici, govoru i osobinama koje su vaspitačice beležile tri godine i rekle mi da to predam učiteljici ili učitelju.
– Vratite to kući, ja ne znam šta bih s tim – iskreno mi je rekla.
Pomislim i koliko teško (možda i opravdano) bilo kakvi leci i brošure ulaze u škole, pa bi tako i oni orijentacijski, a kako lako (možda i neopravdano) bankarski službenici što im govore o pripejd bankovnim karticama za maloletnike.
Ko će moju ćerku orijentisati da izabere srednju školu i buduće zanimanje po njenoj meri?, pitam se u sebi, a naglas kažem: pričaćemo opet o ovome, hladi nam se hrana.
Izvor: Školegijum