Поштар који ми је ово испричао отишао је прошлог месеца у пензију. Били смо пријатељи, па је ова прича, иако раније објављена, нека врста поздрава његовој пензији.
Превара
– Ево, овога ми пића, истина је све што ћу ти испричати. Само, немој да запишеш моје име, није ред, то што сам учинио није баш по правилу службе, како кажу војници. Међутим, мора се понекад и правило службе прекршити ради правила човечности. И немој мислити да сам богзна какав прекршај направио, али то сам морао, било је то јаче од мене. Нисам о томе никоме причао. Није ме било страх, али сам се некако стидео. Шта да ти објашњавам, ево како је било, па процени јесам ли био у праву.
Ово време увело и неке нове односе у породици. Почели родитељи и деца да се отуђују, постану странци чим се деца осамостале. Где је више деце, бар једно остане са родитељима па му се они остали, који одлете из породичног гнезда, јаве преко интернета, компјутера, веле да преко те справе и слике шаљу. Него, ево ја се опет замрсих у причи.
O Милојки сам хтео да ти причам.
Милојка је, а она је само једно од оних лица која сам свакодневно сретао, имала ћерку Снежану. Није је добила баш по правилу, није се удавала. Преварила се, младост, шта да се ради. У селу, одакле је, то су сматрали тешким грехом.
Била је при крају средње школе, па кад јој се то десило, она се некако пребаци у град. Запосли се као чистачица, онда је стамбено запошљавало чистачице. Нашла неки собичак, подизала своју Снежану као да је принцеза. Све што заради на њу трошила. Није се Снежа ни по чему разликовала од остале деце, једино што није знала за оца. И, богами, учила добро. Завршила угоститељску, мајка јој чак нашла посао, али се Снежа одлучила да иде у иностранство, у Немачку. Милојка оста сама. Од напорна живота брзо састарала, од хладне воде добила артритис, па је пензионисали, а остала да станује у оном собичку у приземљу солитера који је чистила.
Сиромашки живела, али није била никоме на терету, а у том собичку увек све чисто, обрисано, опрано, блешти. Ја сам јој, као што знаш доносио пензију, а и кћерка јој се јављала неколико месеци после одласка у Немачку. Онда престала.
Милојка увек извирује иза оног прозорчића на вратима, чује ме кад стављам писма у сандучиће, отвори врата и увек зове:
„Поштаре, хајде на кафицу!“ И увек оно друго питање: „Да нема нешто од моје Снеже?“
„Биће, Милојка, биће!“ – одговарам јој увек ведро, понекад и уђем и са њом попијем кафу, попричамо, тешим је, причам о савременој деци која заборављају да се јаве родитељима.
Показивала ми писмо од пре неку годину, написала га Снежана штампаним словима, али није била ставила адресу.
Жали ми се Милојка како је нешто почела да поболева, срце јој, како она вели, прескаче, боји се да неће дуго, а кћерка никако да се јави. Тако из дана у дан, више од годину дана она стрпљиво пита и ја стрпљиво одржавам њену наду да ће јој се кћерка јавити. Али, истовремено, Милојка копни кaо снег у пролеће. Нестаје је, видим неће још дуго.
А жао ми, као да би је то ћеркино писмо излечило. Кад год јој кажем да нема још писма, њој се очи овлаже, па са све мање вели:
„Биће, ваљда, неког другог дана!“
А тај други дан никако да стигне. И ја, ето, седох једне вечери, а пре тога узео сам од једног комшије који је имао сина у Келну, а и Снежа се раније јављала из Келна, оне немачке марке, написах десетак редова, као – добро сам, имала сам много посла, нисам стигла да се јавим, али сам решила да ускоро дођем да те посетим – и потписах се као – Снежана.
И однео сам писмо Милојки. Боже, како се обрадовала, не могу ти објаснити. Морао сам да свратим, колаче ми је сутрадан припремила и пиће, баш као да сам јој рођени.
Било ме је стид због ове невине преваре, а опет сам био задовољан. После десетак дана, пошто се Милојка није јављала, упитах комшиницу шта је са њом.
– Јадница, имала је инфаркт, умрла је у болници у четвртак. Мирно, са осмехом на уснама, само је питала да ли јој је кћерка дошла. Али, нисмо знали кћеркину адресу. Сахранили смо је, нас неколицина комшија, општина платила погребне трошкове. Запечатили су онај собичак… ако се кћерка појави.
Ето, па сад реци јесам ли погрешио!
Пише: Димитрије Јанић