“Biće, Milojka, biće!“

28 maja, 2020

Poštar koji mi je ovo ispričao otišao je prošlog meseca u penziju. Bili smo prijatelji, pa je ova priča, iako ranije objavljena , dobrodošli pozdrav njegovoj penziji.

Prevara
– Evo, ovoga mi pića, istina je što ću ti ispričati. Samo, nemoj da zapišeš moje ime, nije red, to što sam učinio nije baš po pravilu službe, kako kažu vojnici. Međutim mora se ponekad i pravilo službe prekršiti radi pravila čovečnosti. I nemoj misliti da sam bogzna kakav prekršaj napravio, ali to sam morao, bilo je to jače od mene. Nisam o tome nikome pričao. Nije me bilo strah, ali sam se nekako stideo. Šta da ti objašnjavam, evo kako je bilo, pa proceni jesam li bio u pravu.

Ovo vreme uvelo i neke nove odnose u porodici. Počeli roditelji i deca da se otuđuju, postanu stranci čim se deca osamostale. Gde je više dece, bar jedno ostane sa roditeljima pa mu se oni ostali, koji odlete iz porodičnog gnezda, jave preko interneta, kompjutera, vele da preko te sprave i slike šalju. Nego, evo ja se opet zamrsih u priči.

O Milojki sam hteo da ti pričam. Milojka je, a ona je samo jedno od onih lica koja sam svakodnevno sretao, imala ćerku Snežanu. Nije je dobila baš po pravilu, nije se udavala. Prevarila se, mladost, šta da se radi. U selu, odakle je, to su smatrali teškim grehom.

Bila je pri kraju srednje škole, pa kad joj se to desilo, ona se nekako prebaci u grad. Zaposli se kao čistačica, onda je stambeno zapošljavalo čistačice. Našla neki sobičak, podizala svoju Snežanu kao da je princeza. Sve što zaradi na nju trošila. Nije se Sneža ni po čemu razlikovala od ostale dece, jedino što nije znala za oca. I, bogami, učila dobro. Završila ugostiteljsku, majka joj čak našla posao, ali se Sneža odlučila da ide u inostranstvo, u Nemačku. Milojka osta sama. Od naporna života brzo sastarala, od hladne vode dobila artritis, pa je penzionisali, a ostala da stanuje u onom sobičku u prizemlju solitera koji je čistila.

Siromaški živela, ali nije bila nikome na teretu, a u tom sobičku uvek sve čisto, obrisano, oprano, blešti. Ja sam joj, kao što znaš donosio penziju, a i kćerka joj se javljala nekoliko meseci posle odlaska u Nemačku. Onda prestala.
Milojka uvek izviruje iza onog prozorčića na vratima, čuje me kad stavljam pisma u sandučiće, otvori vrata i uvek zove:

„Poštare, hajde na kaficu!“ I uvek ono drugo pitanje: „Da nema nešto od moje Sneže?“

– Biće, Milojka, biće!“ – odgovaram joj uvek vedro, ponekad i uđem i sa njom popijem kafu, popričamo, tešim je, pričam o savremenoj deci koja zaboravljaju da se jave roditeljima.

Pokazivala mi pismo od pre neku godinu, napisala ga Snežana štampanim slovima, ali nije bila stavila adresu.

Žali mi se Milojka kako je nešto počela da poboleva, srce joj, kako ona veli, preskače, boji se da neće dugo, a kćerka nikako da se javi. Tako iz dana u dan, više od godinu dana ona strpljivo pita i ja strpljivo održavam njenu nadu da će joj se kćerka javiti. Ali, istovremeno, Milojka kopni kao sneg u proleće, nestaje je, vidim neće još dugo.

A žao mi, kao da bi je to kćerkino pismo izlečilo. Kad god joj kažem da nema još pisma, njoj se oči ovlaže, sa sve manje nade veli mi

„Biće, valjda, nekog drugog dana!“

A taj drugi dan nikako da stigne I ja, eto, sedoh jedne večeri, a pre toga uzeo sam od jednog komšije koji je imao sina u Kelnu, a i Sneža se ranije javljala iz Kelna, one nemačke marke, napisah desetak redova, kao – dobro sam, imala sam mnogo posla, nisam stigla da se javim, ali sam rešila da uskoro dođem da te posetim – i potpisah se kao – Snežana.

I odnio sam pismo Milojci. Bože, kako se obradovala, ne mogu ti objasniti. Morao sam da svratim, kolače mi je sjutradan pripremila i piće, baš kao da sam joj rođeni.

Bilo me je stid zbog ove nevine prevare, a opet sam bio zadovoljan. Posle desetak dana, pošto se Milojka nije javljala, upitah komšinicu šta je sa njom.

– Jadnica, imala je infarkt, umrla je u bolnici u četvrtak. Mirno, sa osmehom na usnama, samo je pitala da li joj je kćerka došla. Ali, nismo znali kćerkinu adresu. Sahranili smo je, nas nekolicina komšija, opština platila pogrebne troškove. Zapečatili su onaj sobičak… ako se kćerka pojavi.

Eto, pa sad reci jesam li pogrešio!

Piše:Dimitrije Janicic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama