Била једном једна професорка. Строга и захтевна. Никад, али баш никад није вређела ученике

У Основној школи „Вељко Дугошевић“ на Звездари, математику је предавала професорка Милена Косачевић, међу децом позната као Косара. Ко је једном видео ову професорку, запамтио је њен широки осмех и верујем да му је то прва асоцијација и данас, неколико година након што је преминула.

Foto: FB/Put promene

Била је од оних професора који децу воле, без обзира на то да ли код ње имају јединицу или петицу, да ли су понављачи или ђаци генерације. Од оних који им памте имена, родитеље, браћу и сестре, годинама (и деценијама) након што оду из њене школе. Знала је и имена деце којој није предавала. Поштовала их је, па су и они поштовали њу. Сви.

Била је строга, захтевна и умела је да уозбиљи глас довољно да и најневаспитанија деца устукну.

Никада, али баш никада није вређала своје ученике. Никада.

Последњи пут сам је срела годину дана пре него што нас је напустила. Исти онај осмех, исто лепо лице, исти глас, само је додала штап помоћу којег је ходала. Питала је за другу „децу“, за мог брата, сетила се неких епизода са нашим родитељима.

Она је од оних за које и данас кажем да ми је част што ми је предавала, што сам је познавала. Она треба да се зове „легенда школе“.

Foto: FB

Било их је још много. Сада, много година након завршетка свих школа, могу да се сетим немалог броја сјајних професора који су се трудили да обављају и васпитну и образовну улогу, и у томе су успевали. Својим примером и понашањем су стварали ауторитет. Својим облачењем, речником, музиком коју слушају, доласком на час на време, интегритетом и ставом. То су професори који су имали право да траже лепо васпитање од деце. Они пред којима деца која иначе слободно пуше у двориштима школе сакрију цигарету иза леђа, на чијем часу се ради, који се поштују. И то све без урлања, вређања, понижења. Без „васпитних“ јединица са идејом да дете „добро размисли“. Они који су увек имали времена да са децом разговарају, да чују шта их мучи, да им дају другу прилику.

Такви професори углавном оду у пензију непримећени, али их ученици памте и кад постану одрасли људи. Они који би радили исто и за милионе као за новац који није довољан за пуко преживљавање. Своје проблеме не преносе у учионицу. Нису експлозивни, деца не зависе од њиховог расположења, дају много и много траже, с правом.

Без урлања.

Без понижења.

Без претњи.

Хајде да се присетимо таквих, сви смо их имали.

Аутор: Маја Бугарчић