Sutra počinje škola, a uslovi su više nego neobični. Srednjoškolci najavljuju proteste, nastavnici su nakon najave o povećanju minimalne zarade, čini se dalje od ostvarenja svojih zahteva nego što su bili na početku prošle školske godine.
Šta nas čeka u 2025/26? Hoće li biti jedna obična školska godina ili će ponovo biti puna turbulencija? Da li nastavnici u učionice ulaze orni i motivisani ili uplašeni i nezadovoljni?
U rubrici ”Mi VAS pitamo” na ova i druga pitanja o stanju u školama odgovara Biljana Vasić, profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca.
Deluje da su poslednje godine za srpsku prosvetu izuzetno burne. Od 2023. kao da nismo imali miran i lep završetak tog nastavnog dela školske godine kom smo se zaista mogli radovati. Kako sve to utiče na atmosferu u školi, na nastavnike i učenike?
Naša škola kleca već dugo, posrće pod naletima svakojakih vetrova, bez obzira na to da li oni dolaze od gromoglasno najavljenih reformi, koje se započinju, a nikada ne dovrše, ili od nabujalog agresivnog primitivizma, odsustva svesti čemu zapravo škola služi i kuda treba da ide, od huškačke atmosfere na sve što je pismeno, od politike kojoj je lakše da bes svih aktera u školi usmeri na nastavnike i tako zabašuri ostale probleme kojih je onoliko.
I tako, posle korone i majskih tragedija, koje su nas naterale da zanemimo, dolazimo do ove kada je eksplodiralo na svim poljima i kada se kovitlac besmisla u kome živimo preneo i u školu. Jer škola nije izolovano ostrvo. U društvu gde ne postoji red i poredak, gde su osnovne vrednosti dovedene u pitanje, a elementarna odgovornost i ljudskost ismejana kao relikt snobizma, ne može samo škola biti ispravna.
Iako su tu naša deca. Iako nam je to najvažnije što imamo. Nemoguće je to tražiti od škole, jer ona živi u društvu kakvo smo kreirali i u okolnostima na koje smo pristali.
Ja radim u osnovnoj školi. U ovim nestabilnim vremenima, situacija je vrlo osetljiva. Deca su premala da bi učestvovala ili bila uvučena u politička previranja. Razumljiva je bila uzdržanost većine kolega. Ali deca su tražila naznaku stava od svojih nastavnika. Da li je to bila samo radoznalost ili potreba da i oni sebe nađu, da uspostave ličnu vertikalu, teško je reći, jer sam bilo kakav razgovor na tu temu izbegavala. Svoje mišljenje sam im predočila, pažljivo slušala šta oni imaju da kažu, šta ih okupira, kakve probleme imaju. Pričali smo kako oni zamišljaju idealnu školu, šta bi menjali, kako vide svoju budućnost, šta im u društvu smeta, šta ih koči i sputava. I mislim da je to dovoljno. Osvestiti, proširiti vidike, biti vaspitan, misliti o potrebama drugih.
Ali, stanje u kolektivu je bilo dramatično. Školska godina je počela masovnim štrajkom. Na to se srušila nadstrešnica. Sve je proključalo i stvorilo neopisivu napetost. Jer, brzo se zaboravio početni impuls koji je do pobune doveo. Pomešao se strah, koji je neprekidno indukovan od strane vlasti, sa potrebom da se u školi nešto konačno menja.
A da su promene neophodne, sa tim su se svojevremeno slagali svi, bez obzira na to da li su to jasno artikulisali ili samo izdisali pod pritiscima i u nemoći da svoj posao rade onako kako treba.
Poniženi malim prihodima, označeni kao neradnici koji održe nekoliko časova i baškare se na dva raspusta, lovci na roditeljski dinar kroz ekskurzije i komplete udžbenika, savijeni pred stalno podignutim prstom nadležnog ministarstva, svi su bili i jadni i besni. Međutim, kada je pobuna u društvu počela, sve se zaboravilo. Zbornica se podelila na „blokadere“ i „nastavnike koji deci misle dobro“.
Desilo se ono paradoksalno. Iako se svi slažemo da radimo u nemogućim uslovima, iskopali smo dva rova. Dijalog i kompromis su proterani. Svaki argument pobunjene strane dočekivan je optužbama, ili, što je još gore, upornim ćutanjem, ignorisanjem, zakulisnim igrama oko preglasavanja, najnižim udarcima kroz nesuvislo ogovaranje, neiskrenim drugarskim savetima da se bude pametan, da se ćuti jer se ne zna kakvom se ishodu možemo nadati.
Ipak, ima neke koristi i od ovoga. Pokazala su se lica. Jer, ako negde provodiš pola svog dana, ako ti od toga zavisi egzistencija, bitno je da znaš koga imaš za saveznika, a ko bi te prodao ni za šta, ko je kukavica, a ko je jednostavno samo pokvaren.
Da li nas je sve što se u školama događa na neki način promenilo?
Sve se promenilo… jer je konačno postalo jasno da je situacija neizdrživa i da je treba menjati, ne zbog nas koji u školi radimo, već zbog dece koja u tu školu veruju. Nestalo je uverenje da će to uraditi neko drugi umesto nas, da će se pojaviti svetli reformator sa magičnom palicom i dovesti sve u red.
Izgleda da je za nastavnike, koje čini uglavnom poslušan svet, bila potrebna situacija ozbiljnog pritiska da bi reagovali. Neki su konačno progovorili i oni su sada najglasniji, idu srcem, potpuno iskreno verujući kako je poslednji momenat da se ovaj svet spase od propasti u koju srlja. Njihov akumulirani potisnuti bes se izlio i ne postoji način da se ponovo vrati u futrolu poslušnog izvršioca koji ropće, ali savija vrat jer ne vidi izlaz iz kaveza.
Jasno je: od nas zavisi, samo od nas, ne može nas niko poništiti, anulirati stručnost, precrtati kao škart. Prosveta lično dostojanstvo drži u svojoj ruci, ne može joj to niko ni dati ni oduzeti.
Da li je ova probuđena svest inicijalna kapisla koja će izmeštene temelje škole vratiti u normalu? Ne znam. Nekad verujem da ima nade. Nekad propadnem. Posao je ogroman. Ko će ga dovesti do kraja? Kako verovati da će biti ishoda kada su sva verovanja iz prošlosti bila samo pusta nadanja?
Jer… ne treba reformisati samo školske programe, unaprediti praksu, već treba iz korena uticati na mentalitet jednog urušenog naroda kome je sugerisano da je škola suvišna u okruženju gde je dovoljno snaći se, imati vezu na pravom mestu i biti poslušan. Gde se deca još uvek vaspitavaju štapom i autoritetom šake koja lupa u sto. Gde se veže kako ti gazda kaže. Gde se slobodna misao i kritika doživljava kao izdaja. Gde je proterano vaspitanje i osećaj za prava drugih.
Osim toga, rovovi su duboki. Komunikacija u kolektivu je službena. Ispunjava se neophodno. Bundžije su ogorčene, a druga strana potpuno zatvorena, još vrednija i poslušnija, zaprepašćena drskošću zahteva. Svi elementi palanačkog duha su isplivali na površinu.
Videćemo. Ostaje nada da istina nikada nije ostala nema, da je nalazila makar neka mala vrata, u početku bila efemerna, pa od volje nosioca opstajala i bivala moćna.
Mnogo toga su događaji u školskoj godini za nama doneli. Ipak, ako hoćemo da gledamo i pozitivnu stranu, možemo li reći da se ipak jedinstvo nastavnika i roditelja podiglo na neki novi nivo? Da je nevolja donela razumevanje umesto nepoverenja, podršku umesto osude?
Podele. Podele su usud ovog našeg nesrećnog naroda. Nevolja nas nije kompletno ujedinila, već zaoštrila ivice sukoba i sad se na tome seku obe strane.
Formirale su se tri linije.
Jednu ravan, čini mi se većinsku, čine roditelji koji su i ranije verovali u školu, koji su svoju decu slali sa punim poverenjem, koji su znali da kritikuju, ali su imali snage i za korekciju. Oni su svesni situacije u kojoj se kao društvo nalazimo i tražili su uvek neki svoj način da im deca budu ljudi, da ih dovedu do pravog mesta i pristojnog vaspitanja. Ovaj deo roditelja je razumeo da se iza pobune koja se u školi dešava nalazi rešenje i za njihovu decu, da se izgubljeni časovi mogu nadoknaditi i da je sve zalog za neku bolju budućnost. Stali su uz nastavnike, verujući kako je ova borba zajednička. Oni su zahteve nastavnika pročitali temeljno, videli su da se, iza priče o platama koja se tendenciozno servirala, nalazi i čitav niz teza u vezi sa školom kao institucijom. Nisu poverovali kako su se njihovi nastavnici odjednom preobratili u izdajnike i državne neprijatelje koji ruše svoju domovinu naslanjajući se na nejaka leđa dece. Njihova podrška je dragocena i budi osnovanu nadu u bolji svet.
Drugi deo roditelja je sve prećutao. Nije se izjasnio ni u kom pogledu, pravio se kao da se ne dešava ništa neobično, ne tražeći ni objašnjenja, ni opravdanja. Nisu se svrstali, ali nisu ni smetali. Iako moram da prihvatim činjenicu kako je bezbojnost moguća, ipak ću primetiti da nekad naiđu takva vremena kada se čovek mora opredeliti. Ali… možda je strah snažniji. Ili su naučeni kako ništa ne zavisi od njih. Možda su više puta razočarani, pa odustali uzimajući pravo na samosažaljenje u momentu kada treba da štite decu.
Treća grupa roditelja je bila najmanja i najglasnija, agresivna u nastupu, spremna da vređa izgovarajući mejnstrim floskule o nastavnicima koji su spremni da, zarad svojih interesa, upropaste budućnost dece. Treba reći da je ova grupa i ranije bila vrlo kritična prema školi, ali ne konstruktivno, sa željom da se praksa unapredi, već sa potrebom da se na nekoga istrese bes i frustracija. I ranije, nastavnici su za njih bili neuki i alavi na pare, neostvareni ljudi sa margine, neko kome treba pokazati gde mu je mesto. Kritikovali su sve. Od školskih programa do tetkica, a otvoreno pokazivali kako je obrazovanje čist trošak i nesrazmerno trošenje narodnih para, upoređivali našu školu sa nekim drugim, tražili bolji status samo za svoje dete, insistirali na pravima, a zaboravljali na obaveze i elementarnu pristojnost.
Naravno, svaka od ovih grupa proizvod je sistema u kome živimo. Škola je oduvek bila slika društva u malom. I ne preostaje nam svima ništa drugo do konsenzusa o bazičnim pitanjima: treba li nam škola i, ako treba, šta od nje očekujemo; želimo li sigurnu sadašnjost i izvesnu budućnost za našu decu; hoćemo li napred ili ćemo i dalje da raspredamo ko je kriv za nedaće od srednjeg veka do danas. Bez obzira na to na kojoj smo strani, ovaj konsenzus dugujemo svojoj deci. Ona moraju unapred znati na čemu su.
Jesu li vas deca i mladi ljudi kojima predajete iznenadili svojim pogledom na sve što se događa? I na koji način?
Predajem književnost. Volim da pričam sa decom. Nekad se analize književnih dela pretvore u vrlo interesantne diskusije. I zato stalno ističem kako deca nisu ni glupa ni naivna, sve znaju i sve im je jasno. Pitanja pravde, časti, solidarnosti imanentna su dečijem biću. Sažaljenje nad žrtvama, ljubav u najčistijem vidu, takođe.
Kao što sam već rekla, moja deca su mala. Svesno sam izbegla bilo kakve političke diskusije. Ali su zato časovi gde su se suočili sa smrtnim strahom činovnika Červjakova, gde su upoznali kako korupcija postaje normalnost u tumačenju Jerotija iz „Sumnjivog lica“, ili kako izgleda kantar Žikine pravde u istom delu, mogli biti uzor za sve one koji se sa nepravdom mire, okreću glavu i kažu: pa šta, nikad nije bilo bolje. Deca žele bolje, teže ka smislu, prepoznaju istinu. Zato sam se trudila da balansiram na klizavom terenu, da ne izgubimo iskrenost i slobodu govora, a ne skliznemo na teren dnevne politike. Moja deca su mala. Treba ih zaštititi od blata, ali im pomoći da formiraju ispravne stavove o časti, poštenju i dostojanstvu koje će moći da primene kada na njih bude došao red da kroje sudbinu ovog društva.
Još jedna stvar je vrlo značajna. Uzori i idoli naše dece su se promenili. Počeli su da u studentima vide ono što i sami za sebe žele. Rečitost, slobodu i dostojanstvo, odsustvo straha, beskompromisni put ka svetlosti i pravdi, gde se udica političkog zamajavanja, koju gutamo godinama, spremno poklopi intelektualnom duhovitošću, pronicljivim stavom, nepristajanjem. Čak ni u završnom razredu ove godine nisam ni jednom čula planove o odlasku iz zemlje, a to je prethodnih godina bilo vrlo prisutno. Deca neće napolje, ne mire se sa činjenicom da su nam školovani ljudi izvozna šansa, a rudnici prilika za bogaćenje. Oni su počeli da vole svoju zemlju na pravi način, ne zaričući se nad praznim rečenicama, već su spremni da je brane, prepakuju prema sebi i istraju u tome.
Pred nama je nova školska godina. Kako ćemo u nju ući? Da li možemo od nastavnika kojima je plata oduzeta jer su podržali studentsku borbu očekivati da budu motivisani, da daju svoj maksimum, da podučavaju i da uče kao da se ništa nije dogodilo?
Prosveta oduvek radi sa malom platom, šampion je u snalaženju i crkavanju za male pare. Međutim, kada se uđe u razred, sve to prestaje. Ne može se stati pred decu i reći: ja sad neću da radim jer mi je smanjena plata, ili: radiću samo pola sata, a zatim izlazim jer sam u štrajku, pa me ne interesuje šta će sa vama biti. Valjda u svakom nastavniku postoji i onaj deo roditeljskog koji se sažima sa profesionalnim, pa se radi i kad sve ključa okolo.
Znači, radiće se. Kako se zna, kako ko mora i kako ko može. Nova školska godina i njen početak ne zavise samo od nastavnika. Celo društvo kreira školsku klimu. Ako svuda okolo vri, ne može samo u školi biti sveže i prijatno.
Nastavnici su već prošli kroz toplog zeca. Istrpeli su pretnje, uvrede. Sada se nastavlja u istom pravcu. Već unapred se maše otkazima i poziva na krotkost. Obećava se ispunjenje onoga što je već davno potpisano, pa nije dato, ali će sad sigurno biti. Opet se prebrojava sitniš po novčaniku i upoređuje njegova debljina sa drugim strukama. Menjaju se udžbenici i pišu istorijskiji i nacionalno tačniji. Opet se huška narod na školu, ponižava i ono što je prethodno ostalo celo.
Škola se ne može ponašati kao da se ništa nije dogodilo i kao da se ništa ne događa. Ona je akter koji po brojnosti učesnika nadilazi bilo koju grupaciju ovog društva i zato ima odgovornost. Prema deci. I prema ličnom dostojanstvu.
Šta očekujete od 1. septembra?
Poslednje nedelje prethodne školske godine sam jedva preživela. Sada se samo plašim.