Сутра почиње школа, а услови су више него необични. Средњошколци најављују протесте, наставници су након најаве о повећању минималне зараде, чини се даље од остварења својих захтева него што су били на почетку прошле школске године.
Шта нас чека у 2025/26? Хоће ли бити једна обична школска година или ће поново бити пуна турбуленција? Да ли наставници у учионице улазе орни и мотивисани или уплашени и незадовољни?
У рубрици ”Ми ВАС питамо” на ова и друга питања о стању у школама одговара Биљана Васић, професор српског језика и књижевности из Шапца.
Делује да су последње године за српску просвету изузетно бурне. Од 2023. као да нисмо имали миран и леп завршетак тог наставног дела школске године ком смо се заиста могли радовати. Како све то утиче на атмосферу у школи, на наставнике и ученике?
Наша школа клеца већ дуго, посрће под налетима свакојаких ветрова, без обзира на то да ли они долазе од громогласно најављених реформи, које се започињу, а никада не доврше, или од набујалог агресивног примитивизма, одсуства свести чему заправо школа служи и куда треба да иде, од хушкачке атмосфере на све што је писмено, од политике којој је лакше да бес свих актера у школи усмери на наставнике и тако забашури остале проблеме којих је онолико.
И тако, после короне и мајских трагедија, које су нас натерале да занемимо, долазимо до ове када је експлодирало на свим пољима и када се ковитлац бесмисла у коме живимо пренео и у школу. Јер школа није изоловано острво. У друштву где не постоји ред и поредак, где су основне вредности доведене у питање, а елементарна одговорност и људскост исмејана као реликт снобизма, не може само школа бити исправна.
Иако су ту наша деца. Иако нам је то најважније што имамо. Немогуће је то тражити од школе, јер она живи у друштву какво смо креирали и у околностима на које смо пристали.
Ја радим у основној школи. У овим нестабилним временима, ситуација је врло осетљива. Деца су премала да би учествовала или била увучена у политичка превирања. Разумљива је била уздржаност већине колега. Али деца су тражила назнаку става од својих наставника. Да ли је то била само радозналост или потреба да и они себе нађу, да успоставе личну вертикалу, тешко је рећи, јер сам било какав разговор на ту тему избегавала. Своје мишљење сам им предочила, пажљиво слушала шта они имају да кажу, шта их окупира, какве проблеме имају. Причали смо како они замишљају идеалну школу, шта би мењали, како виде своју будућност, шта им у друштву смета, шта их кочи и спутава. И мислим да је то довољно. Освестити, проширити видике, бити васпитан, мислити о потребама других.
Али, стање у колективу је било драматично. Школска година је почела масовним штрајком. На то се срушила надстрешница. Све је прокључало и створило неописиву напетост. Јер, брзо се заборавио почетни импулс који је до побуне довео. Помешао се страх, који је непрекидно индукован од стране власти, са потребом да се у школи нешто коначно мења.
А да су промене неопходне, са тим су се својевремено слагали сви, без обзира на то да ли су то јасно артикулисали или само издисали под притисцима и у немоћи да свој посао раде онако како треба.
Понижени малим приходима, означени као нерадници који одрже неколико часова и башкаре се на два распуста, ловци на родитељски динар кроз екскурзије и комплете уџбеника, савијени пред стално подигнутим прстом надлежног министарства, сви су били и јадни и бесни. Међутим, када је побуна у друштву почела, све се заборавило. Зборница се поделила на „блокадере“ и „наставнике који деци мисле добро“.
Десило се оно парадоксално. Иако се сви слажемо да радимо у немогућим условима, ископали смо два рова. Дијалог и компромис су протерани. Сваки аргумент побуњене стране дочекиван је оптужбама, или, што је још горе, упорним ћутањем, игнорисањем, закулисним играма око прегласавања, најнижим ударцима кроз несувисло оговарање, неискреним другарским саветима да се буде паметан, да се ћути јер се не зна каквом се исходу можемо надати.
Ипак, има неке користи и од овога. Показала су се лица. Јер, ако негде проводиш пола свог дана, ако ти од тога зависи егзистенција, битно је да знаш кога имаш за савезника, а ко би те продао ни за шта, ко је кукавица, а ко је једноставно само покварен.
Да ли нас је све што се у школама догађа на неки начин променило?
Све се променило… јер је коначно постало јасно да је ситуација неиздржива и да је треба мењати, не због нас који у школи радимо, већ због деце која у ту школу верују. Нестало је уверење да ће то урадити неко други уместо нас, да ће се појавити светли реформатор са магичном палицом и довести све у ред.
Изгледа да је за наставнике, које чини углавном послушан свет, била потребна ситуација озбиљног притиска да би реаговали. Неки су коначно проговорили и они су сада најгласнији, иду срцем, потпуно искрено верујући како је последњи моменат да се овај свет спасе од пропасти у коју срља. Њихов акумулирани потиснути бес се излио и не постоји начин да се поново врати у футролу послушног извршиоца који ропће, али савија врат јер не види излаз из кавеза.
Јасно је: од нас зависи, само од нас, не може нас нико поништити, анулирати стручност, прецртати као шкарт. Просвета лично достојанство држи у својој руци, не може јој то нико ни дати ни одузети.
Да ли је ова пробуђена свест иницијална каписла која ће измештене темеље школе вратити у нормалу? Не знам. Некад верујем да има наде. Некад пропаднем. Посао је огроман. Ко ће га довести до краја? Како веровати да ће бити исхода када су сва веровања из прошлости била само пуста надања?
Јер… не треба реформисати само школске програме, унапредити праксу, већ треба из корена утицати на менталитет једног урушеног народа коме је сугерисано да је школа сувишна у окружењу где је довољно снаћи се, имати везу на правом месту и бити послушан. Где се деца још увек васпитавају штапом и ауторитетом шаке која лупа у сто. Где се веже како ти газда каже. Где се слободна мисао и критика доживљава као издаја. Где је протерано васпитање и осећај за права других.
Осим тога, ровови су дубоки. Комуникација у колективу је службена. Испуњава се неопходно. Бунџије су огорчене, а друга страна потпуно затворена, још вреднија и послушнија, запрепашћена дрскошћу захтева. Сви елементи паланачког духа су испливали на површину.
Видећемо. Остаје нада да истина никада није остала нема, да је налазила макар нека мала врата, у почетку била ефемерна, па од воље носиоца опстајала и бивала моћна.
Много тога су догађаји у школској години за нама донели. Ипак, ако хоћемо да гледамо и позитивну страну, можемо ли рећи да се ипак јединство наставника и родитеља подигло на неки нови ниво? Да је невоља донела разумевање уместо неповерења, подршку уместо осуде?
Поделе. Поделе су усуд овог нашег несрећног народа. Невоља нас није комплетно ујединила, већ заоштрила ивице сукоба и сад се на томе секу обе стране.
Формирале су се три линије.
Једну раван, чини ми се већинску, чине родитељи који су и раније веровали у школу, који су своју децу слали са пуним поверењем, који су знали да критикују, али су имали снаге и за корекцију. Они су свесни ситуације у којој се као друштво налазимо и тражили су увек неки свој начин да им деца буду људи, да их доведу до правог места и пристојног васпитања. Овај део родитеља је разумео да се иза побуне која се у школи дешава налази решење и за њихову децу, да се изгубљени часови могу надокнадити и да је све залог за неку бољу будућност. Стали су уз наставнике, верујући како је ова борба заједничка. Они су захтеве наставника прочитали темељно, видели су да се, иза приче о платама која се тенденциозно сервирала, налази и читав низ теза у вези са школом као институцијом. Нису поверовали како су се њихови наставници одједном преобратили у издајнике и државне непријатеље који руше своју домовину наслањајући се на нејака леђа деце. Њихова подршка је драгоцена и буди основану наду у бољи свет.
Други део родитеља је све прећутао. Није се изјаснио ни у ком погледу, правио се као да се не дешава ништа необично, не тражећи ни објашњења, ни оправдања. Нису се сврстали, али нису ни сметали. Иако морам да прихватим чињеницу како је безбојност могућа, ипак ћу приметити да некад наиђу таква времена када се човек мора определити. Али… можда је страх снажнији. Или су научени како ништа не зависи од њих. Можда су више пута разочарани, па одустали узимајући право на самосажаљење у моменту када треба да штите децу.
Трећа група родитеља је била најмања и најгласнија, агресивна у наступу, спремна да вређа изговарајући мејнстрим флоскуле о наставницима који су спремни да, зарад својих интереса, упропасте будућност деце. Треба рећи да је ова група и раније била врло критична према школи, али не конструктивно, са жељом да се пракса унапреди, већ са потребом да се на некога истресе бес и фрустрација. И раније, наставници су за њих били неуки и алави на паре, неостварени људи са маргине, неко коме треба показати где му је место. Критиковали су све. Од школских програма до теткица, а отворено показивали како је образовање чист трошак и несразмерно трошење народних пара, упоређивали нашу школу са неким другим, тражили бољи статус само за своје дете, инсистирали на правима, а заборављали на обавезе и елементарну пристојност.
Наравно, свака од ових група производ је система у коме живимо. Школа је одувек била слика друштва у малом. И не преостаје нам свима ништа друго до консензуса о базичним питањима: треба ли нам школа и, ако треба, шта од ње очекујемо; желимо ли сигурну садашњост и извесну будућност за нашу децу; хоћемо ли напред или ћемо и даље да распредамо ко је крив за недаће од средњег века до данас. Без обзира на то на којој смо страни, овај консензус дугујемо својој деци. Она морају унапред знати на чему су.
Јесу ли вас деца и млади људи којима предајете изненадили својим погледом на све што се догађа? И на који начин?
Предајем књижевност. Волим да причам са децом. Некад се анализе књижевних дела претворе у врло интересантне дискусије. И зато стално истичем како деца нису ни глупа ни наивна, све знају и све им је јасно. Питања правде, части, солидарности иманентна су дечијем бићу. Сажаљење над жртвама, љубав у најчистијем виду, такође.
Као што сам већ рекла, моја деца су мала. Свесно сам избегла било какве политичке дискусије. Али су зато часови где су се суочили са смртним страхом чиновника Червјакова, где су упознали како корупција постаје нормалност у тумачењу Јеротија из „Сумњивог лица“, или како изгледа кантар Жикине правде у истом делу, могли бити узор за све оне који се са неправдом мире, окрећу главу и кажу: па шта, никад није било боље. Деца желе боље, теже ка смислу, препознају истину. Зато сам се трудила да балансирам на клизавом терену, да не изгубимо искреност и слободу говора, а не склизнемо на терен дневне политике. Моја деца су мала. Треба их заштитити од блата, али им помоћи да формирају исправне ставове о части, поштењу и достојанству које ће моћи да примене када на њих буде дошао ред да кроје судбину овог друштва.
Још једна ствар је врло значајна. Узори и идоли наше деце су се променили. Почели су да у студентима виде оно што и сами за себе желе. Речитост, слободу и достојанство, одсуство страха, бескомпромисни пут ка светлости и правди, где се удица политичког замајавања, коју гутамо годинама, спремно поклопи интелектуалном духовитошћу, проницљивим ставом, непристајањем. Чак ни у завршном разреду ове године нисам ни једном чула планове о одласку из земље, а то је претходних година било врло присутно. Деца неће напоље, не мире се са чињеницом да су нам школовани људи извозна шанса, а рудници прилика за богаћење. Они су почели да воле своју земљу на прави начин, не заричући се над празним реченицама, већ су спремни да је бране, препакују према себи и истрају у томе.
Пред нама је нова школска година. Како ћемо у њу ући? Да ли можемо од наставника којима је плата одузета јер су подржали студентску борбу очекивати да буду мотивисани, да дају свој максимум, да подучавају и да уче као да се ништа није догодило?
Просвета одувек ради са малом платом, шампион је у сналажењу и цркавању за мале паре. Међутим, када се уђе у разред, све то престаје. Не може се стати пред децу и рећи: ја сад нећу да радим јер ми је смањена плата, или: радићу само пола сата, а затим излазим јер сам у штрајку, па ме не интересује шта ће са вама бити. Ваљда у сваком наставнику постоји и онај део родитељског који се сажима са професионалним, па се ради и кад све кључа около.
Значи, радиће се. Како се зна, како ко мора и како ко може. Нова школска година и њен почетак не зависе само од наставника. Цело друштво креира школску климу. Ако свуда около ври, не може само у школи бити свеже и пријатно.
Наставници су већ прошли кроз топлог зеца. Истрпели су претње, увреде. Сада се наставља у истом правцу. Већ унапред се маше отказима и позива на кроткост. Обећава се испуњење онога што је већ давно потписано, па није дато, али ће сад сигурно бити. Опет се пребројава ситниш по новчанику и упоређује његова дебљина са другим струкама. Мењају се уџбеници и пишу историјскији и национално тачнији. Опет се хушка народ на школу, понижава и оно што је претходно остало цело.
Школа се не може понашати као да се ништа није догодило и као да се ништа не догађа. Она је актер који по бројности учесника надилази било коју групацију овог друштва и зато има одговорност. Према деци. И према личном достојанству.
Шта очекујете од 1. септембра?
Последње недеље претходне школске године сам једва преживела. Сада се само плашим.