Рубрика Ми ВАС питамо настала је са идејом да гласно говоримо о променама које су нам потребне у образовном систему да би он постао боље, сређеније, сигурније и срећније место за све учеснике у том процесу. Услов да се неко нађе у овој рубрици и буде саговорник је само један – да активно ради у просвети, а још је боље ако је у питању директан рад с децом.
До сада су најгласније биле жене и то из две категорије – учитељице и наставнице српског језика. Ни овог уторка се то не мења, па тако разговарамо с Биљаном Васић, професорком српског језика из Шапца, запосленом у једној шабачкој основној школи.
Биљана је врло гласна у својим ставовима, без устезања говори о свему што није добро – у систему, друштву, појединцу. Због тога што текстови које пише врло често „погоде живац“, Биљана је навикла и на критике.
Без обзира на то да ли се неко с њеним ставовима слаже или не, начин на који говори о важним темама и чињеница да је за катедром провела неколико деценија, и те како је квалификују за ову рубрику.
Шта је школи најпотребније да би то било срећно место за наставнике?
Разне околности и друштвена кретања су утицала на то да школа и наставници изгубе место које им припада. Деценијама уназад обезвређиван је значај образовања, углед су стицали они који могу добро да се снађу или они који су знали кога треба да слушају. Тако су наставници добили статус губитника који мора да ради у школи јер ништа друго није могао да постигне. Јер…плате су мале, недостојне за ниво одговорности који се захтева. Међутим, постоји и други ниво сагледавања у нашем сиромашном друштву које већински ради за минималац. Оно не разуме, нити хоће да се обавести колико ради један наставник, шта су му обавезе, већ се оперише са податком о двадесет сати недељно, распустима и државним празницима, општем нераду, приватним часовима.
Школа ће постати срећно место за наставнике када престане да буде врећа за ударање, нешто што свако разуме онако како жели и како му је у том тренутку потребно. Она мора вратити статус институције од највећег значаја, место од кога у друштву све креће и од кога зависи будућност.
Школа мора постати безбедна за наставнике, а то нећемо постићи стезањем полицијског кордона и доношењем рестриктивних казнених мера. Школа ће постати безбедна када заузме чврст и јединствен став у погледу оцењивања успеха и владања у складу са одредбама постојећих закона, који су добри, али се не поштују доследно. Ако сви наставници имају исти или сличан критеријум, ако је он у утемељен на конкретним захтевима, ако се оцене не поклањају, ако се не подлеже притиску, деца и родитељи неће имати потребе да реагују како не треба. Већина ће разумети структуру система у коме учествују, а са изузецима је лако.
У срећној школи наставници и родитељи су сарадници, нису супротстављене стране. Они делују заједно, имају исти циљ: васпитано, срећно и образовано дете, способно да сутра буде самостално.
У школи срећној за наставнике све институције система функционишу, али не само на папиру, већ у потребном тренутку. Не може се десити да је само школа за све одговорна када се деси нешто немило. Често имамо ситуације када очајнички тражимо помоћ одређених служби надлежних за децу са проблемима, али одговор не добијамо, или је он крајње формалан.
А шта треба да се промени да би деца у школи била срећна?
Срећна школа за децу је мешавина обавезе и задовољства. Таква школа је безбедна, јасно је шта треба урадити, како се понашати, истичу се и похваљују добри примери, једнака су правила за све. Свако дете жели да буде добро и успешно. Ако је клима у школи подстицајна, ако нема претње, већ похвале и уважавања, ученик ће имати циљ.
Однос ученик – наставник мора бити на основама поверења и сарадње, без позивања на ауторитет старијег који се мора слушати без обзира на све.
Наставник не гради ауторитет на речима јер деца уче по моделу. Он својим поступањем постаје особа којој се верује. Исто тако, успех детета не сме бити само оцена. Деца ће бити срећна када се успех буде градио на процени целокупне личности ученика, фаворизовању јаких страна, без обзира да ли су оне интелектуалне, уметничке, социјалне.
Школа мора схватити да будућност једног човека не зависи само од дефиниције аориста или математичке једначине, већ и од многих других вештина потребних за живот, а оне се у данашњој школи не вреднују. Постоје деца осредњег успеха са сјајним способностима организације, лидерства, говорништва, сценског наступа, лаког савладавања страних језика, мануелних или занатских вештина…
Срећна школа мора имати више времена за спортске активности, дружење кроз различите акције, секције, шетње, путовања, истраживања. Све то би се могло ускладити са градивом одређених предмета и унапредити практична знања, али ни то није нужно. Данашњој деци је неопходно више кретања, више разговора и боравка у вршњачкој групи.
Које су то ствари које вас у свакодневном раду спутавају да свој посао радите онако како бисте желели?
Школска администрација је највеће зло.
Захтеве за подацима осмишљавају људи који нису ни дана провели у школи и не знају како она функционише и како је немогуће спровести у пракси све што они замисле. Истовремено, та администрација је у већини случајева потпуно непотребна и узалудна. Један податак се пише на више различитих места по тачно утврђеној формули која ономе који чита не значи готово ништа, а наставника оптерећује.
Узмимо као пример ситуацију када је ученик недисциплинован и треба спровести одређене мере. Следи разговор са учеником и запис на три места (дневник, педагошка свеска, лични записник), разговор са психологом (опет запис на три места), разговор са родитељима (иста три места, плус још једна рубрика у дневнику резервисана за посете родитеља), покретање тзв. појачаног васпитног рада (два формулара, један захтев директору, овера код секретара, запис на она три места), нови разговор са родитељима да се упознају са мерама (запис на четири места), разговор са учеником (три места). Затим следи праћење и бележење наредних месец до два, па нови круг разговора и записивања. Ако мере уроде плодом, добро је, ако се све изјалови, иде се даље, ученик се тек тада кажњава, следи нови круг записивања уз учешће већег броја људи.
Ако се, не дај боже, деси и дисциплински поступак, отишло је два месеца живота у писању, дописивању са разним службама, ходању по канцеларијама, а досије ученика нарасте до пристојне судске фасцикле. Ово је поступак за само једног недисциплинованог. Међутим, уколико је више умешаних, ниво администрације расте геометријском прогресијом. На крају, најмање места остане за самог ученика, за његове потребе и проблеме који су га довели у ситуацију да буде лош. А наставници, суочени са оваквом праксом, гледају да избегну проблеме, лакше им је да окрену главу на другу страну и надају се да ће време учинити своје и да неће бити већег белаја.
Осим администрације, проблем су и преопширни програми, често потпуно неусклађени са узрастом ученика и њиховим стварним потребама. Када прочитам програм рада за било који разред у коме предајем, мене ухвати паника, јер помислим како сам неспособна да децу свему томе научим за једну годину, јер тај програм изгледа више као списак лепих жеља, него као циљ и исходиште.
Надлежни се правдају чињеницом да не мора сваки ученик савладати све, зато постоје нивои, нешто се може обрадити и на додатној настави, и они су тако смирили савест. Међутим, то није решење проблема. Деца су засута низом чињеница које треба да прогутају и разумеју, тако да се настава претвара у битку са временом и смислом.
Нема простора за опуштање и креативност, за лична интересовања, застоје и повратке на оно што није било јасно, за повезивање и дубинско разумевање. А не сме се ништа прескочити. Јер…следи матура. Ту се појаве питања која захтевају врло добро познавање и граматике и књижевности.
Основна школа је престала да буде оно што јој име каже. Основна. Значи, основна знања. Темељ за надоградњу, мотивација за даље учење, подстицање радозналости, овладавање техникама учења. Основна школа се претворила у депоновање чињеница које наставник чизмом утерује у ученике. Чим притисак ђона престане, та знања нестају јер се нису закачила довољно дубоко, нису прошла кроз биће наших ђака.
Шта треба да се промени да би се школи вратила васпитна функција, а наставницима интегритет и достојанство?
Постоји једна анегдота и један виц које често причам када желим да покажем како изгледа школа данас, у каквим се оквирима креће.
Анегдота је везана за моју колегиницу и њен разговор са мајком једне ученице. Та ученица није била добар ђак, било је доста примедби на њен рад и понашање, али мајка је инсистирала да се учини све, само да она некако заврши школу, успех није много битан. На крају је завршила: „Наставнице, само је риктај. Она мора бити нешто у животу. Не мора ништа велико. Бар, учитељица. Ето, тако као Ви.“
Виц говори о састанку на коме је просветним радницима наређено да се сутра скупе на тргу јер сви морају бити обешени. Постављено је само једно питање: „Да ли ћемо штрањке добити или их морамо сами донети?“
Ово је стање у данашњој школи. Између „ништа велико“ у спољашњем вредновању и безрезервне послушности изнутра.
Да би било другачије, треба:
– вратити фокус друштва на образовање;
– поништити популистичке идеје које проповедају демократију као једнакост у знању и интелигенцији, јер демократија не почива на томе. Она лежи на уважавању различитости, поштовању туђих вредности, а једнакост се остварује на нивоу закона и људских права;
– поништити све лажне дипломе, преиспитати акредитације појединих факултета да би се зауставила производња лажне стручности и свест да школу може да заврши свако;
– стриктно поштовати правилник у оцењивању који је добар, али се код нас третира врло паушално. На тај начин дошли бисмо до реалног броја талентованих ученика. Не би било вуковаца које не могу да положе пријемне испите, нити би могао да заврши разред неко ко је на последњем тромесечју имао неколико јединица. Деца би знала да само својим знањем и залагањем могу ићи даље, а родитељи би разумели да „ништа велико“ није свакоме доступно;
– изједначавање критеријума у приватним и државним школама јер друштво мора да схвати како знање и статус не могу да се купе;
– одабрати за школство стручне људе који су спремни да савладају педагошку праксу. Стручњак који се нађе у чврсто постављеном и осмишљеном систему имаће интегритет да заштити и себе и дете којем предаје, да уочи његове потребе. Имаће капацитет да одбрани свој став пред родитељима и заједницом, неће зазирати од ауторитета и носити штрањку у џепу;
– проверавати наставни кадар кроз редовна тестирања опште информисаности, информатичке писмености, педагошких компетенција, стручне обавештености. Један наставник не завршава своје образовање са датумом добијања дипломе. Свет се мења, мора га пратити;
– створити подстицајну климу за наставнике, простор да кажу шта мисле без страха да неће бити саслушани, без опаске да њихове идеје проистичу из лењости, без наређења да се нешто мора урадити зато што мора и зато што је то неко наредио, а није нам јасно зашто. Наставник мора бити критичко и стваралачко биће;
– наставнике треба платити ако желимо да буду нешто, а не „ништа велико“.
Када би неко Вас питао, шта бисте прво променили? Одмах, сутра.
Одмах сутра бих забранила две реченице:
– Шта да радимо, никад није било боље;
– Од нас ништа не зависи.
Овакви ставови просвету воде на дно. Оне су одустајање од живота, од достојанства, од свега што чини једно критичко биће. Оне производе само слепу послушност, спремност да се свако наређење спроведе без промишљања. Оне су духовна лењост која не сме бити иманентна ни једном учитељу.
Како ћемо деци објаснити појам слободне личности ако пред њима слежемо раменима и изговарамо опаску да смо натерани на нешто са чиме се не слажемо, али морамо јер је наређење такво? Осим тога, родитељи су делегирали своје наставнике да заступају најбоље интересе детета. Како ће родитељи веровати том наставнику, колико ће га ценити ако из његових поступака читају линију мањег отпора, страх од ауторитета и спремност да се борба за истину замени бежањем у свој мали свет?
А дугорочно? Каква нам је реформа образовања заправо потребна?
Реформа мора кренути од анализе тренутног стања у школи, узрока који доводе до реалног заостајања наших ђака у свакој мерљивој области. Садашњи систем образовања ми не можемо више преправљати и крпити јер је он дубоко погрешан. Козметичке промене које су до сада покушаване, а обзнањиване као епохалне, донеле су само још већу збрку. Истовремено, не можемо ни пресликавати школске обрасце других народа. То код нас не може да ради. Јер сваки народ има другачију структуру, менталну и културолошку.
Значи, наша школа се мора из корена мењати. Да ли је то тешко и веома одговорно? Јесте. Али треба једном започети, већ сутра, јер производимо генерације без правих и делатних знања.
Школа мора да тежи формирању целовите личности, усклађене са светом око себе. Из школе мора изаћи особа која је самостална и оспособљена да у друштву буде активни чинилац, има критичко мишљење, зна да говори, заузме став, спремна је даље да учи и усавршава се јер су захтеви данашњег света такви. Све се брзо мења.
Школа мора постати место где је дете срећно. Учење се мора надовезати на природну особеност сваког детета, а то је радозналост. Свако дете воли да открива, учи, да буде део заједнице, воли активност и кретање. Ове потребе само треба каналисати и омеђити, склопити разумну спрегу између слободе и самоконтроле, увести ниво личне одговорности за своје поступке, објаснити појам вишег циља због којег се морамо нечега одрећи.
Дете у школи не мора да научи све чињенице из одређене научне области. Оно мора научити како да учи, јер учење је процес, а не завршена страница.
Треба једном раскрстити са праксом да је образовање збир усвојених појмова, набубаних и статичних. Знање је активна форма, способност разумевања дубинских веза, кретања, укрштања чињеница које смо научили. Зато је важније да дете научимо да мисли и располаже подацима, него да га натерамо да памти јер то памћење важи само до првог контролног.
Данас често можемо чути како је било какво учење непотребно јер све постоји на Гуглу. Да, заиста постоји, али без вештине да те чињенице пронађемо, да их критички проценимо и сагледамо, ми се на Гуглу нећемо обавестити, већ ћемо постати жртва полуистина.
У основној школи је неопходно, већ после трећег разреда направити извесну класификацију ученика према интересовањима и постигнућима. Следећу класификацију треба спровести после шестог разреда. Оне не смеју бити коначне, морају бити подложне променама јер се деца мењају. Овакав распоред деце по разредима би омогућио ефикаснији рад јер би свакој групи дао оно што јој је потребно. Избегло би се упросечавање или занемаривање појединачних склоности као што је то сада случај када на истој линији раде сви без обзира колико су спремни или заинтересовани за одређени садржај.
Средње школе треба да понуде стручна или гимназијска знања. Стручна морају бити заиста примењива у пракси. Не може се десити да нам из средње школе изађе медицинска сестра која зна географију, али не зна да прикључи инфузију, или електричар који је прочитао Кафкин Процес, али се у шпорет не разуме. Не мислим овим да кажем како те ученике треба лишити опште културе. Не, само треба наћи разумну меру оптерећења, а приоритет ставити на стручна знања.
Гимназије треба да буду подлога за факултет и морају нудити широки спектар знања. Али, и та знања треба да буду активна. Не смеју се свести на штребање података. И овде, као и у основној, мора бити истакнут исти принцип: учење је процес, не завршава се никад. Гимназија треба да прошири и продуби оно што је у основној научено, али мора и да оспособи ученике за један нови начин учења, за студирање. А студирање, сама реч то каже, не подразумева само усвајање појмова, већ дубинску анализу, способност критичког промишљања, примене и повезивања. Не може гимназијски уџбеник бити раван факултетском, не може лекција у гимназији заменити ону на факултету, а данас то видимо на многим примерима. Гимназија треба да буде тек степеница до факултета, одскочна даска ка коначном усмерењу.