Rubrika Mi VAS pitamo nastala je sa idejom da glasno govorimo o promenama koje su nam potrebne u obrazovnom sistemu da bi on postao bolje, sređenije, sigurnije i srećnije mesto za sve učesnike u tom procesu. Uslov da se neko nađe u ovoj rubrici i bude sagovornik je samo jedan – da aktivno radi u prosveti, a još je bolje ako je u pitanju direktan rad s decom.
Do sada su najglasnije bile žene i to iz dve kategorije – učiteljice i nastavnice srpskog jezika. Ni ovog utorka se to ne menja, pa tako razgovaramo s Biljanom Vasić, profesorkom srpskog jezika iz Šapca, zaposlenom u jednoj šabačkoj osnovnoj školi.
Biljana je vrlo glasna u svojim stavovima, bez ustezanja govori o svemu što nije dobro – u sistemu, društvu, pojedincu. Zbog toga što tekstovi koje piše vrlo često „pogode živac“, Biljana je navikla i na kritike.
Bez obzira na to da li se neko s njenim stavovima slaže ili ne, način na koji govori o važnim temama i činjenica da je za katedrom provela nekoliko decenija, i te kako je kvalifikuju za ovu rubriku.
Šta je školi najpotrebnije da bi to bilo srećno mesto za nastavnike?
Razne okolnosti i društvena kretanja su uticala na to da škola i nastavnici izgube mesto koje im pripada. Decenijama unazad obezvređivan je značaj obrazovanja, ugled su sticali oni koji mogu dobro da se snađu ili oni koji su znali koga treba da slušaju. Tako su nastavnici dobili status gubitnika koji mora da radi u školi jer ništa drugo nije mogao da postigne. Jer…plate su male, nedostojne za nivo odgovornosti koji se zahteva. Međutim, postoji i drugi nivo sagledavanja u našem siromašnom društvu koje većinski radi za minimalac. Ono ne razume, niti hoće da se obavesti koliko radi jedan nastavnik, šta su mu obaveze, već se operiše sa podatkom o dvadeset sati nedeljno, raspustima i državnim praznicima, opštem neradu, privatnim časovima.
Škola će postati srećno mesto za nastavnike kada prestane da bude vreća za udaranje, nešto što svako razume onako kako želi i kako mu je u tom trenutku potrebno. Ona mora vratiti status institucije od najvećeg značaja, mesto od koga u društvu sve kreće i od koga zavisi budućnost.
Škola mora postati bezbedna za nastavnike, a to nećemo postići stezanjem policijskog kordona i donošenjem restriktivnih kaznenih mera. Škola će postati bezbedna kada zauzme čvrst i jedinstven stav u pogledu ocenjivanja uspeha i vladanja u skladu sa odredbama postojećih zakona, koji su dobri, ali se ne poštuju dosledno. Ako svi nastavnici imaju isti ili sličan kriterijum, ako je on u utemeljen na konkretnim zahtevima, ako se ocene ne poklanjaju, ako se ne podleže pritisku, deca i roditelji neće imati potrebe da reaguju kako ne treba. Većina će razumeti strukturu sistema u kome učestvuju, a sa izuzecima je lako.
U srećnoj školi nastavnici i roditelji su saradnici, nisu suprotstavljene strane. Oni deluju zajedno, imaju isti cilj: vaspitano, srećno i obrazovano dete, sposobno da sutra bude samostalno.
U školi srećnoj za nastavnike sve institucije sistema funkcionišu, ali ne samo na papiru, već u potrebnom trenutku. Ne može se desiti da je samo škola za sve odgovorna kada se desi nešto nemilo. Često imamo situacije kada očajnički tražimo pomoć određenih službi nadležnih za decu sa problemima, ali odgovor ne dobijamo, ili je on krajnje formalan.
A šta treba da se promeni da bi deca u školi bila srećna?
Srećna škola za decu je mešavina obaveze i zadovoljstva. Takva škola je bezbedna, jasno je šta treba uraditi, kako se ponašati, ističu se i pohvaljuju dobri primeri, jednaka su pravila za sve. Svako dete želi da bude dobro i uspešno. Ako je klima u školi podsticajna, ako nema pretnje, već pohvale i uvažavanja, učenik će imati cilj.
Odnos učenik – nastavnik mora biti na osnovama poverenja i saradnje, bez pozivanja na autoritet starijeg koji se mora slušati bez obzira na sve.
Nastavnik ne gradi autoritet na rečima jer deca uče po modelu. On svojim postupanjem postaje osoba kojoj se veruje. Isto tako, uspeh deteta ne sme biti samo ocena. Deca će biti srećna kada se uspeh bude gradio na proceni celokupne ličnosti učenika, favorizovanju jakih strana, bez obzira da li su one intelektualne, umetničke, socijalne.
Škola mora shvatiti da budućnost jednog čoveka ne zavisi samo od definicije aorista ili matematičke jednačine, već i od mnogih drugih veština potrebnih za život, a one se u današnjoj školi ne vrednuju. Postoje deca osrednjeg uspeha sa sjajnim sposobnostima organizacije, liderstva, govorništva, scenskog nastupa, lakog savladavanja stranih jezika, manuelnih ili zanatskih veština…
Srećna škola mora imati više vremena za sportske aktivnosti, druženje kroz različite akcije, sekcije, šetnje, putovanja, istraživanja. Sve to bi se moglo uskladiti sa gradivom određenih predmeta i unaprediti praktična znanja, ali ni to nije nužno. Današnjoj deci je neophodno više kretanja, više razgovora i boravka u vršnjačkoj grupi.
Koje su to stvari koje vas u svakodnevnom radu sputavaju da svoj posao radite onako kako biste želeli?
Školska administracija je najveće zlo.
Zahteve za podacima osmišljavaju ljudi koji nisu ni dana proveli u školi i ne znaju kako ona funkcioniše i kako je nemoguće sprovesti u praksi sve što oni zamisle. Istovremeno, ta administracija je u većini slučajeva potpuno nepotrebna i uzaludna. Jedan podatak se piše na više različitih mesta po tačno utvrđenoj formuli koja onome koji čita ne znači gotovo ništa, a nastavnika opterećuje.
Uzmimo kao primer situaciju kada je učenik nedisciplinovan i treba sprovesti određene mere. Sledi razgovor sa učenikom i zapis na tri mesta (dnevnik, pedagoška sveska, lični zapisnik), razgovor sa psihologom (opet zapis na tri mesta), razgovor sa roditeljima (ista tri mesta, plus još jedna rubrika u dnevniku rezervisana za posete roditelja), pokretanje tzv. pojačanog vaspitnog rada (dva formulara, jedan zahtev direktoru, overa kod sekretara, zapis na ona tri mesta), novi razgovor sa roditeljima da se upoznaju sa merama (zapis na četiri mesta), razgovor sa učenikom (tri mesta). Zatim sledi praćenje i beleženje narednih mesec do dva, pa novi krug razgovora i zapisivanja. Ako mere urode plodom, dobro je, ako se sve izjalovi, ide se dalje, učenik se tek tada kažnjava, sledi novi krug zapisivanja uz učešće većeg broja ljudi.
Ako se, ne daj bože, desi i disciplinski postupak, otišlo je dva meseca života u pisanju, dopisivanju sa raznim službama, hodanju po kancelarijama, a dosije učenika naraste do pristojne sudske fascikle. Ovo je postupak za samo jednog nedisciplinovanog. Međutim, ukoliko je više umešanih, nivo administracije raste geometrijskom progresijom. Na kraju, najmanje mesta ostane za samog učenika, za njegove potrebe i probleme koji su ga doveli u situaciju da bude loš. A nastavnici, suočeni sa ovakvom praksom, gledaju da izbegnu probleme, lakše im je da okrenu glavu na drugu stranu i nadaju se da će vreme učiniti svoje i da neće biti većeg belaja.
Osim administracije, problem su i preopširni programi, često potpuno neusklađeni sa uzrastom učenika i njihovim stvarnim potrebama. Kada pročitam program rada za bilo koji razred u kome predajem, mene uhvati panika, jer pomislim kako sam nesposobna da decu svemu tome naučim za jednu godinu, jer taj program izgleda više kao spisak lepih želja, nego kao cilj i ishodište.
Nadležni se pravdaju činjenicom da ne mora svaki učenik savladati sve, zato postoje nivoi, nešto se može obraditi i na dodatnoj nastavi, i oni su tako smirili savest. Međutim, to nije rešenje problema. Deca su zasuta nizom činjenica koje treba da progutaju i razumeju, tako da se nastava pretvara u bitku sa vremenom i smislom.
Nema prostora za opuštanje i kreativnost, za lična interesovanja, zastoje i povratke na ono što nije bilo jasno, za povezivanje i dubinsko razumevanje. A ne sme se ništa preskočiti. Jer…sledi matura. Tu se pojave pitanja koja zahtevaju vrlo dobro poznavanje i gramatike i književnosti.
Osnovna škola je prestala da bude ono što joj ime kaže. Osnovna. Znači, osnovna znanja. Temelj za nadogradnju, motivacija za dalje učenje, podsticanje radoznalosti, ovladavanje tehnikama učenja. Osnovna škola se pretvorila u deponovanje činjenica koje nastavnik čizmom uteruje u učenike. Čim pritisak đona prestane, ta znanja nestaju jer se nisu zakačila dovoljno duboko, nisu prošla kroz biće naših đaka.
Šta treba da se promeni da bi se školi vratila vaspitna funkcija, a nastavnicima integritet i dostojanstvo?
Postoji jedna anegdota i jedan vic koje često pričam kada želim da pokažem kako izgleda škola danas, u kakvim se okvirima kreće.
Anegdota je vezana za moju koleginicu i njen razgovor sa majkom jedne učenice. Ta učenica nije bila dobar đak, bilo je dosta primedbi na njen rad i ponašanje, ali majka je insistirala da se učini sve, samo da ona nekako završi školu, uspeh nije mnogo bitan. Na kraju je završila: „Nastavnice, samo je riktaj. Ona mora biti nešto u životu. Ne mora ništa veliko. Bar, učiteljica. Eto, tako kao Vi.“
Vic govori o sastanku na kome je prosvetnim radnicima naređeno da se sutra skupe na trgu jer svi moraju biti obešeni. Postavljeno je samo jedno pitanje: „Da li ćemo štranjke dobiti ili ih moramo sami doneti?“
Ovo je stanje u današnjoj školi. Između „ništa veliko“ u spoljašnjem vrednovanju i bezrezervne poslušnosti iznutra.
Da bi bilo drugačije, treba:
– vratiti fokus društva na obrazovanje;
– poništiti populističke ideje koje propovedaju demokratiju kao jednakost u znanju i inteligenciji, jer demokratija ne počiva na tome. Ona leži na uvažavanju različitosti, poštovanju tuđih vrednosti, a jednakost se ostvaruje na nivou zakona i ljudskih prava;
– poništiti sve lažne diplome, preispitati akreditacije pojedinih fakulteta da bi se zaustavila proizvodnja lažne stručnosti i svest da školu može da završi svako;
– striktno poštovati pravilnik u ocenjivanju koji je dobar, ali se kod nas tretira vrlo paušalno. Na taj način došli bismo do realnog broja talentovanih učenika. Ne bi bilo vukovaca koje ne mogu da polože prijemne ispite, niti bi mogao da završi razred neko ko je na poslednjem tromesečju imao nekoliko jedinica. Deca bi znala da samo svojim znanjem i zalaganjem mogu ići dalje, a roditelji bi razumeli da „ništa veliko“ nije svakome dostupno;
– izjednačavanje kriterijuma u privatnim i državnim školama jer društvo mora da shvati kako znanje i status ne mogu da se kupe;
– odabrati za školstvo stručne ljude koji su spremni da savladaju pedagošku praksu. Stručnjak koji se nađe u čvrsto postavljenom i osmišljenom sistemu imaće integritet da zaštiti i sebe i dete kojem predaje, da uoči njegove potrebe. Imaće kapacitet da odbrani svoj stav pred roditeljima i zajednicom, neće zazirati od autoriteta i nositi štranjku u džepu;
– proveravati nastavni kadar kroz redovna testiranja opšte informisanosti, informatičke pismenosti, pedagoških kompetencija, stručne obaveštenosti. Jedan nastavnik ne završava svoje obrazovanje sa datumom dobijanja diplome. Svet se menja, mora ga pratiti;
– stvoriti podsticajnu klimu za nastavnike, prostor da kažu šta misle bez straha da neće biti saslušani, bez opaske da njihove ideje proističu iz lenjosti, bez naređenja da se nešto mora uraditi zato što mora i zato što je to neko naredio, a nije nam jasno zašto. Nastavnik mora biti kritičko i stvaralačko biće;
– nastavnike treba platiti ako želimo da budu nešto, a ne „ništa veliko“.
Kada bi neko Vas pitao, šta biste prvo promenili? Odmah, sutra.
Odmah sutra bih zabranila dve rečenice:
– Šta da radimo, nikad nije bilo bolje;
– Od nas ništa ne zavisi.
Ovakvi stavovi prosvetu vode na dno. One su odustajanje od života, od dostojanstva, od svega što čini jedno kritičko biće. One proizvode samo slepu poslušnost, spremnost da se svako naređenje sprovede bez promišljanja. One su duhovna lenjost koja ne sme biti imanentna ni jednom učitelju.
Kako ćemo deci objasniti pojam slobodne ličnosti ako pred njima sležemo ramenima i izgovaramo opasku da smo naterani na nešto sa čime se ne slažemo, ali moramo jer je naređenje takvo? Osim toga, roditelji su delegirali svoje nastavnike da zastupaju najbolje interese deteta. Kako će roditelji verovati tom nastavniku, koliko će ga ceniti ako iz njegovih postupaka čitaju liniju manjeg otpora, strah od autoriteta i spremnost da se borba za istinu zameni bežanjem u svoj mali svet?
A dugoročno? Kakva nam je reforma obrazovanja zapravo potrebna?
Reforma mora krenuti od analize trenutnog stanja u školi, uzroka koji dovode do realnog zaostajanja naših đaka u svakoj merljivoj oblasti. Sadašnji sistem obrazovanja mi ne možemo više prepravljati i krpiti jer je on duboko pogrešan. Kozmetičke promene koje su do sada pokušavane, a obznanjivane kao epohalne, donele su samo još veću zbrku. Istovremeno, ne možemo ni preslikavati školske obrasce drugih naroda. To kod nas ne može da radi. Jer svaki narod ima drugačiju strukturu, mentalnu i kulturološku.
Znači, naša škola se mora iz korena menjati. Da li je to teško i veoma odgovorno? Jeste. Ali treba jednom započeti, već sutra, jer proizvodimo generacije bez pravih i delatnih znanja.
Škola mora da teži formiranju celovite ličnosti, usklađene sa svetom oko sebe. Iz škole mora izaći osoba koja je samostalna i osposobljena da u društvu bude aktivni činilac, ima kritičko mišljenje, zna da govori, zauzme stav, spremna je dalje da uči i usavršava se jer su zahtevi današnjeg sveta takvi. Sve se brzo menja.
Škola mora postati mesto gde je dete srećno. Učenje se mora nadovezati na prirodnu osobenost svakog deteta, a to je radoznalost. Svako dete voli da otkriva, uči, da bude deo zajednice, voli aktivnost i kretanje. Ove potrebe samo treba kanalisati i omeđiti, sklopiti razumnu spregu između slobode i samokontrole, uvesti nivo lične odgovornosti za svoje postupke, objasniti pojam višeg cilja zbog kojeg se moramo nečega odreći.
Dete u školi ne mora da nauči sve činjenice iz određene naučne oblasti. Ono mora naučiti kako da uči, jer učenje je proces, a ne završena stranica.
Treba jednom raskrstiti sa praksom da je obrazovanje zbir usvojenih pojmova, nabubanih i statičnih. Znanje je aktivna forma, sposobnost razumevanja dubinskih veza, kretanja, ukrštanja činjenica koje smo naučili. Zato je važnije da dete naučimo da misli i raspolaže podacima, nego da ga nateramo da pamti jer to pamćenje važi samo do prvog kontrolnog.
Danas često možemo čuti kako je bilo kakvo učenje nepotrebno jer sve postoji na Guglu. Da, zaista postoji, ali bez veštine da te činjenice pronađemo, da ih kritički procenimo i sagledamo, mi se na Guglu nećemo obavestiti, već ćemo postati žrtva poluistina.
U osnovnoj školi je neophodno, već posle trećeg razreda napraviti izvesnu klasifikaciju učenika prema interesovanjima i postignućima. Sledeću klasifikaciju treba sprovesti posle šestog razreda. One ne smeju biti konačne, moraju biti podložne promenama jer se deca menjaju. Ovakav raspored dece po razredima bi omogućio efikasniji rad jer bi svakoj grupi dao ono što joj je potrebno. Izbeglo bi se uprosečavanje ili zanemarivanje pojedinačnih sklonosti kao što je to sada slučaj kada na istoj liniji rade svi bez obzira koliko su spremni ili zainteresovani za određeni sadržaj.
Srednje škole treba da ponude stručna ili gimnazijska znanja. Stručna moraju biti zaista primenjiva u praksi. Ne može se desiti da nam iz srednje škole izađe medicinska sestra koja zna geografiju, ali ne zna da priključi infuziju, ili električar koji je pročitao Kafkin Proces, ali se u šporet ne razume. Ne mislim ovim da kažem kako te učenike treba lišiti opšte kulture. Ne, samo treba naći razumnu meru opterećenja, a prioritet staviti na stručna znanja.
Gimnazije treba da budu podloga za fakultet i moraju nuditi široki spektar znanja. Ali, i ta znanja treba da budu aktivna. Ne smeju se svesti na štrebanje podataka. I ovde, kao i u osnovnoj, mora biti istaknut isti princip: učenje je proces, ne završava se nikad. Gimnazija treba da proširi i produbi ono što je u osnovnoj naučeno, ali mora i da osposobi učenike za jedan novi način učenja, za studiranje. A studiranje, sama reč to kaže, ne podrazumeva samo usvajanje pojmova, već dubinsku analizu, sposobnost kritičkog promišljanja, primene i povezivanja. Ne može gimnazijski udžbenik biti ravan fakultetskom, ne može lekcija u gimnaziji zameniti onu na fakultetu, a danas to vidimo na mnogim primerima. Gimnazija treba da bude tek stepenica do fakulteta, odskočna daska ka konačnom usmerenju.