Бити код куће с децом је тешко, али заправо сам привилегована

јул 5, 2017

Врло често завидим свакој запосленој мајци и не могу дочекати дан кад ћу и сама засновати радни однос, а пречесто заборављам колико сам привилегована што не пропуштам ни тренутка њиховог одрастања. Памтим готово све важне тренутке као што су прве речи, прва мажења, прве страхове, испадање првих зубића, прве неуспехе

Бити код куће с децом је врло захтеван посао. Многе жене које су у тој кожи рећи ће да је незахвалан. Из њихових уста можемо чути примедбе: “Никад немам мира! Често ме искоришћавају! Знају да ћу то учинити иако протестујем! Ја сам више од домаћице! Желим да се осећам корисно у нечем другом осим у мајчинству, желим у нечему да се остварим! Понекад ми тешко пада што сам “само” мама!” Ох,да. И самој ми хиљаду пута дневно севну такве мисли.
Тренуци живота страшно брзо јуре. Од маленог слатког клупка до школарца пролети зачас. Требало би чешће бити свеснији тога у силној јурњави званој живот. Уместо да тежимо да прикупимо што више материјалног, требали бисмо љубити та нежна лица много, много више него што то чинимо. Чак и кад мислимо да је превише. Не, није превише.
Присетим се себе и својих родитеља
Мој најстарији син је у шеснаестој години. У задње две године његова физичка трансформација је фасцинирајућа, а да не говорим о емоционалној и о његовом понашању. Мајке имају навику да кажу: “Где је нестало моје драго детенце” или “У шта се то претворио/ла?” Тај дечко је прави правцати својеглави темпераменти млади човек који ме већину времена гледа као сметњу на свом путу. У ствари му сада највише требам И ја само морам добро ослушнути. Само морам бити много дискретнија и опрезнија у комуникацији што се понекад чини као немогућа мисија. Додири су се свели на тапшање по рамену, а мајчински пољупци су готово немогућа појава.
Иако сам пре мислила да кад се то једном догоди, ужасно ће да ме растужи, заправо сам врло срећна. Иако се наша комуникација променила, његово опхођење према мени уопште је кренуло заправо на горе што је типично за то доба, у мом срцу влада задовољство. Све је онако како треба да буде.
Свакодневно ривалство између нас двоје ужасно је исцрпљујуће, али то ће раздобље проћи. Нисам увек јака и неколико пута на дан пуцам по шавовима. Kад ме његови поступци разочарају и ражалосте, присетим се себе и својих родитеља и помислим: Да, тако то једноставно мора да иде. Није то лаган пут.
Понекад сам бабарога, али опет најбоља мама на свету
Стога, ово двоје малених мазим што више могу. Хвала небесима на тој награди. Овај је пребрзо одрастао. Знам себи с времена на време да пребацим што им не могу приуштити више у виду материјалног. Kупити нову играчку, обући их по најновијем тренду, приуштити путовања. Али опет знам да оно што је много драгоцјеније, у томе не оскудевају.
Више пута дневно сам бабарога, злочеста мама која тера у казну, мама која не жели да се игра сваки пут. Мама која жели да проведе сат времена сама у кади и мама која воли сама да трчи шумом. Много пута на дан сам опет најбоља мама на свету.
Мама која грли, мама која теши, која отпетљава запетљану косу, вади крпеље, пече најфиније палачинке. Мама коњић и мама која чита приче. Она која теши, која успављује, која негује… Она збљуцкана и мокра од дечје мокраће. Мама којој су почупали неколико праменова косе у игри. Мама отечених усница од случајних удараца главом (ох, колико пута сам добила главом у зубе). Мама која црта и боји иако јој се спава. И мама која с главобољом помаже код учења.
То ми је сасвим довољно. То ми је довољно утешно да закључујем да сам управо срећна с оним како ствари стоје. Све остало ћу победити пре или касније.
Припремила Слађана Пантовић
Извор:klokanica.24sata.hr
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама