Shvatam ja to, ne može da se izdrži. Dao si sve od sebe i opet si nesrećan. Vuče te nepoznato, što bi možda hteo, teret ti je to što imaš, jer promenio si mišljenje, želje i emocije. Putuj, onda! Ne postoji garancija na ljubav, nema tu opravke.
Znaš li, kad ostavljaš ženu koja ti više nije ništa, koga još ostavljaš? Onog kome si ti sve. Zbunjenog, preplašenog. Suviše zatečenog da bi bilo tužno, razbijeno na komade od nepostojeće krivice? Ostavljaš, a obećao si da nikada neće biti ostavljeno?
Onda kad ti se rađalo, kad si slavio, kad si osećao da tvoj život napokon ima smisla. Kad si postajao otac, oslonac, poverenik, ne osuđenik. Tada si obećao.
Za razliku od drugih koji ostavljaju partnere ali ne i decu, ti ostavljaš oboje. Praviš se da nije tako. Pravdaš se da nemaš vremena. Jurcaš za boljim životom. Tražiš šta si umislio da zaslužuješ. Sve ređe zoveš, pitaš sitnice, razgovaraš razgovora radi. Sve ređe viđaš, negde duboko u tebi učvršćeno je:
,,Ono ima majku“. Al’ nema oca, kretenu! Ima li čega goreg nego nemati roditelja koji je živ i zdrav?
Nemaš ti pojma! Ili imaš, ali si usvojio provereni obrazac. Kako su radili tebi, tako ćeš i ti drugima.
Samo što je taj drugi tvoja krv, kost i tkivo.
U tom traženju lične sreće, opet se zaljubiš. Nov partner, nov život, nova deca. Al’, jebi ga, stari ti!
Pored novih živiš, gledaš kako rastu, tvoji su. A ono staro „ima majku“.
Ali nema oca!
Kretenu!
Gade mi se takvi kao ti, koji pored žena ostavljaju i decu! Pominju ih u razgovorima sa prijateljima kada im to odgovara, veliki očevi, darivaoci svog dragocenog biološkog materijala! Nije nego!
Vode ih na slave i svadbe, prikazuju kao mečke po vašarima, tu i tamo tutnu neku kintu da operu savest. Jednom mesečno. Pa jednom u tri meseca. Pa jednom u tri godine. Šta, pa ispunio si dužnost! Uvek može da te zove, ako je neka frka! Ti ćeš pomoći ako možeš, a uglavnom ne možeš.
Siroma’, gle, koliko ih je oko tebe, sve sami lešinari, a ti jedan. Pogiboh od sažaljenja! A onda staro dete poraste, pa ti lakne! Uh! Sad mu više ne trebaš! Pa, trebaš mu, kretenu!
Isto kao što je bolelo kad nisi bio tu da skidaš visoku temperaturu, da popravljaš lutkama otpale glave, da vodiš na fudbal, da brišeš nos! Kao što ne znaš koja mu je prva ocena iz biologije, kako joj se zove najbolja drugarica, ko mu je ispričao sve što treba da zna o seksu, zašto je povučena i nepoverljiva, zašto je drzak i mrzovoljan! Isto tako boli i kad poraste, a ti imaš samo gomilu komšijskih pitanja u retkim trenucima kad se sretnete, a nijedno suštinsko. Milion kritika, saveta, nezadovoljstava. Nijedno „izvini“, nijedno „volim te“. To se, kao, podrazumeva.
Boli, i niko sem tebe ne može da izleči.
Kretenu!
Zar ne vidiš da je taj otpor prema tebi samo vapaj za uskraćenom ljubavlju jednog deteta „bivše“ žene? Šta si, glup, bezosećajan, ili samo samoživ anti-Petar Pan, zarobljen u Nedođiji sopstvene nedoraslosti i sebičluka? Nervira te „bivša“, njeno postojanje kvari ti sadašnju idilu (jeb’o idilu gde nema mesta za svu tvoju decu, koja god da im je majka!), u tom „starom“ detetu vidiš nju i život od koga si pobegao. A od kog to života pa ne bežiš? Kretenu!
Postoje bivše žene al’ ne postoje „bivša deca“!
Postoje samo takvi kao ti, bivši ljudi, ako su ikada ljudi i bili.
Ljudi koji mrtvi ’ladni , bez svesti o tome, bez griže savesti, bez otrežnjenja ali sa gomilom opravdanja, upropaste divan život koji su napravili zarad drugačijeg života koji jure a beži im.
Kreten ostaje kreten, u šta god da se maskira. Problem je što detetu otac nikada nije „bivši“. Čak i kad je kreten!
*U čast „bivše“ dece i njihovih budućih puteva! I svih detinjih praznina popunjenih ostvarenim snovima.
Autor: Jelena Milenković Mladenović
Izvor: direktnarec.rs