Пре неколико година, у аутобусу ГСП-а десила ми се крајње апсурдна ситуација. Подигла сам са седишта своју седмогодишњу ћерку како би могла да седне једна старица. На следећој станици, ушла је мајка са ћерком отприлике истог узраста, и подигла ту старицу како би село њено дете.
Нема бољег примера за збрку која влада у данашњем систему вредности и начину васпитавања. Заиста, ко има предност? Вероватно би у некој анкети, мишљења била подељена. Моје је јасно – детету од седам година, здравом, правом и препуном енергије, осим у некој великој гужви када постоји опасност да га неко сруши или притисне, далеко је лакше да стоји него неком ко је стар и изнемогао. Уосталом, колико старица које знате кад изађу из аутобуса весело одскакућу у парк и тамо сатима јурцају и играју се, све док их чланови породице на једвите јаде не потерају на спавање, све чудећи се како се никада не уморе?
Осим неизоставног седења, на снази је и тренд обавезног паничног придржавања деце током уласка или изласка из возила, које, ваљда по навици, не престаје ни кад деца висином прешишају своје остареле родитеље. За млађу децу доста се користи и “изношење” методом вашарске хватаљке (у виду родитељских руку) која подиже од земље, износи низ степенице, и спушта плишаног меду, тј. дете на тротоар. Недавно сам чак гледала бабу како, оберучке га држећи, спроводи из аутобуса унука, скоро па крупнијег од ње, док он све време, у жару игре, није ни подигао поглед са екрана паметног телефона који је држао у рукама. Најзад, шта је један стари кук кад је нови рекорд у питању?
Оне епизоде са почетка приче сетила сам се недавно, након што сам на уличној тезги са одушевљењем пронашла Бонтон за децу из 1970. године, исти какав сам као дете позајмљивала из школске библиотеке…
Читајући га сада са носталгијом својој деци, налетела сам на врло занимљив одломак. Наиме, Снежана, јунакиња ове књиге, у трамвају учи лекцију о лепом понашању. Није устала старијој жени, што изазива негодовање осталих путника. Ово је већ довољно егзотично за данашње стандарде, али онда следи онај кључни део:
“Да ли си икада девојчице, била с мамом у трамвају?” упита је старија жена благим гласом.
Снежана потврди.
“Да ли си ти седела у трамвају или мама?”
Снежана погну главу.
“Мама је седела, разуме се,” настави жена. “Замисли како би се ти осећала да неки дечак или девојчица одбије твојој мајци, уморној од ходања, да уступи место за седење. Деци је много лакше да стоје него старијима.”
Покушавам да замислим данашњу маму која седи у аутобусу док њено злато стоји! Не само да она сама не би могла да поднесе такву “суровост”, већ би вероватно огорчени путници дигли праву револуцију…
Срам да је буде, овај вози ко манијак, а дете није још ни пунолетно!
Пише: Јована Папан
Извор: detinjarije.com