Pre nekoliko godina, u autobusu GSP-a desila mi se krajnje apsurdna situacija. Podigla sam sa sedišta svoju sedmogodišnju ćerku kako bi mogla da sedne jedna starica. Na sledećoj stanici, ušla je majka sa ćerkom otprilike istog uzrasta, i podigla tu staricu kako bi selo njeno dete.
Nema boljeg primera za zbrku koja vlada u današnjem sistemu vrednosti i načinu vaspitavanja. Zaista, ko ima prednost? Verovatno bi u nekoj anketi, mišljenja bila podeljena. Moje je jasno – detetu od sedam godina, zdravom, pravom i prepunom energije, osim u nekoj velikoj gužvi kada postoji opasnost da ga neko sruši ili pritisne, daleko je lakše da stoji nego nekom ko je star i iznemogao. Uostalom, koliko starica koje znate kad izađu iz autobusa veselo odskakuću u park i tamo satima jurcaju i igraju se, sve dok ih članovi porodice na jedvite jade ne poteraju na spavanje, sve čudeći se kako se nikada ne umore?
Osim neizostavnog sedenja, na snazi je i trend obaveznog paničnog pridržavanja dece tokom ulaska ili izlaska iz vozila, koje, valjda po navici, ne prestaje ni kad deca visinom prešišaju svoje ostarele roditelje. Za mlađu decu dosta se koristi i “iznošenje” metodom vašarske hvataljke (u vidu roditeljskih ruku) koja podiže od zemlje, iznosi niz stepenice, i spušta plišanog medu, tj. dete na trotoar. Nedavno sam čak gledala babu kako, oberučke ga držeći, sprovodi iz autobusa unuka, skoro pa krupnijeg od nje, dok on sve vreme, u žaru igre, nije ni podigao pogled sa ekrana pametnog telefona koji je držao u rukama. Najzad, šta je jedan stari kuk kad je novi rekord u pitanju?
One epizode sa početka priče setila sam se nedavno, nakon što sam na uličnoj tezgi sa oduševljenjem pronašla Bonton za decu iz 1970. godine, isti kakav sam kao dete pozajmljivala iz školske biblioteke…
Čitajući ga sada sa nostalgijom svojoj deci, naletela sam na vrlo zanimljiv odlomak. Naime, Snežana, junakinja ove knjige, u tramvaju uči lekciju o lepom ponašanju. Nije ustala starijoj ženi, što izaziva negodovanje ostalih putnika. Ovo je već dovoljno egzotično za današnje standarde, ali onda sledi onaj ključni deo:
“Da li si ikada devojčice, bila s mamom u tramvaju?” upita je starija žena blagim glasom.
Snežana potvrdi.
“Da li si ti sedela u tramvaju ili mama?”
Snežana pognu glavu.
“Mama je sedela, razume se,” nastavi žena. “Zamisli kako bi se ti osećala da neki dečak ili devojčica odbije tvojoj majci, umornoj od hodanja, da ustupi mesto za sedenje. Deci je mnogo lakše da stoje nego starijima.”
Pokušavam da zamislim današnju mamu koja sedi u autobusu dok njeno zlato stoji! Ne samo da ona sama ne bi mogla da podnese takvu “surovost”, već bi verovatno ogorčeni putnici digli pravu revoluciju…
Sram da je bude, ovaj vozi ko manijak, a dete nije još ni punoletno!
Piše: Jovana Papan
Izvor: detinjarije.com