Знам да ћемо променом себе постићи највише, зато и пишем…тако радим на себи и мењам себе.
борба за алиментацију12 година вијам алиментацију! Јебених 12 година висим у суду и истерујем “правду”!
Сваке године, једном, двапут, некад и више пута.
Тражим (захтевам) алиментацију за своју децу, право за себе као самохрану мајку и право за своју децу!
И за сву нашу децу!
Борба за алиментацију
Једног од пелена, па сад већ до мале матуре и другог од предшколског узраста, па до сутра пунолетства.
И тако ја годинама идем на суд, препричавам како ми је тешко, негативна сам и љута као рис, понижена и повређена као жена, као људско биће, срећна јер имам два сина здрава и права.
Право на социјалу немам, дечији додатак такође, алиментацију не добијам, иако имам правосудно и правоснажно судско решење, за стипендирање школовања такође не испуњавам услове…кажу велика ми плата!
Па, није лоше зарађивати 380€ за ово време и у овој земљи, ако си самац. А и то је већ дискутабилно.
Хоћемо тако до краја живота?
Kо штити нашу децу (била она здрава или болесна), а ко штити неодговорне родитеље који се не појављују на суду и на тај начин избегавају своју обавезу?
Kо их и зашто штити кад раде на црно да не би давали алиментацију?
Kо их штити кад дају отказе у фирмама, чим се сазна где раде?
Kо их бре штити кад сву своју покретну и непокретну имовину преписују на нека трећа лица, како би избегли пленидбу?
Суд нема с тим везе, милиција такође, извршитељи се плаше своје сенке, држава боже сачувај (која држава?), па ко онда има?
Пустићемо их тек тако да живе, стварају себи нове животе, стварају и поштују своја правила, јер им нико не може ништа???
Онда након читаве деценије беде, емоционалног и финансијског сиромаштва, недостатка подршке, крећу здравствени проблеми типа високог притиска, поремећеног рада штитне жлезде, хроничног умора, безвољности и животарења.
И ником ништа, јер то је нормално!
Седи, ћути и трпи, јер ипак имаш посао, кров над главом, децу.
Зар треба да ћутим?
Нећу да ћутим! Нисам способна да ћутим!
Не пристајем на ово!
Јер, син напушта школу, хоће да ради. Жели да излази, да се дружи, да купи патике брату, да би брат могао да се понови за матурско вече, жели да помогне мами.
Он жели да га отац којим случајем назове после шест година невиђања и честита му пунолетство. Жели да се осећа корисним, жели да ужива у својих 18! И није једини!
Жао ми је, али га не кривим.
Иде му се на море. Иде се и мени.
Где је ту заштита? Шта је то заштита?
Заборавили смо.
Људи се помажу, нељуди владају!
Речник је остао ускраћен за речи правда и одговорност.
А биле су ту, некада. Нема их више. Појело их време, појели их ми. Од глади.
Зашто је то тако? Не знате?
Да би породица остала на окупу, да би људи остајали по сваку цену у браку, да жене не би имале где да оду, јер знају шта их чека.
То је њихов циљ!
Укалупити људе по сваку цену!
Па макар се и вређали, малтретирали, злостављали, остали без поштовања и љубави.
Ради реда.
Да се разумемо, ја нисам против брака, штавише ценим и поштујем ту заједницу изнад свега, али…на силу ништа.
То не иде на силу, али за неке ствари је сила из раја изашла!
Зато апелујем на све вас који сте прочитали ово до краја и издржали, да помогнете својим идејама и предлозима.
Шта чинити, како се покренути и како формирати алиментациони фонд?
Аутор: Драгана Секиз Тителац
Извор: labella.life