Да ли сте чули за Мандарину? Не мислимо на воће, већ на колаче. Mandarina Cake Shop је породична фирма коју су основали брат и сестра, напустивши сигурне послове, јер је још сигурније било оно у шта су веровали – да ће квалитет пронаћи пут до срца љубитеља правих слаткиша.
Крсто Радовић магистрирао је кулинарску уметност на University of West London, специјализирајући на предмету чоколада, слатка пецива, колачи и торте. Признајте да нисте ни знали да постоје постдипломске студије за овај смер негде у свету! Иза себе има двадесетогодишње професионално искуство које је започео у Аризони у Америци, затим наставио у лондонским институцијама са пет звездица, у Claridge’s хотелу пре свих осталих.
По повратку у Србију решио је да направи нешто ново и другачије. Тако је настао Mandarina Cake Shop који данас има 50 запослених и нуди креативно осмишљене и укусне колаче и торте које се ручно праве од високо квалитетних састојка и најфиније белгијске професионалне чоколаде – Callebaut.
Крсто је поносни члан Callebaut Chocolate Ambassadors клуба за Југоисточну Европу, а Мандарина је њихов београдски посластичарски дом.
Са Крстом смо разговарали о томе како је Мандарина настала и колико је велики и важан утицај породице на стварање успешног бизниса.
Не срећемо сваког дана неког ко је магистар кулинарске уметности. Можда сте чак једини у Србији? Како сте се определили да се бавите баш уметношћу у посластичарству?
Нисам много размишљао чиме ћу се у животу бавити. Све је некако дошло природно и спонтано. Родитељи су нам се бавили угоститељством кроз читаву своју каријеру, а пекарством последњих 30 година. Углавном деца наставе стопама својих родитеља, а то се и код нас десило. Надградили смо оно што су они започели, уобличили и подигли на виши ниво.
Мислим да је то оно што показује и да су наши родитељи негде у својој мисији успели. Кад деца превазиђу своје родитеље, знате да је ту неко урадио добар посао.
Колико вам је формално образовање и богато искуство помогло у томе да Мандарина шоп данас буде један од најпознатијих слатких брендова у Београду?
Много. Поготову школовање у Лондону. Али формално образовање без паралелне праксе не би ми обезбедило ништа од свега што смо данас постигли.
Кроз средњу школу, а касније и вишу, имали смо обавезне праксе, па су први прави кораци у посластичарству дошли баш тада. Ту су се стицале прве радне навике. У Лондону сам добио прилику да будем стипендиста хотела где сам радио. Ово је ретка прилика која се пружа само најбољим запосленима. Није било лако јер се на предавања ишло онда кад имате слободне дане. Све у свему, кад сам преузео диплому, срећа је била огромна. Труд је добио смисао.
Торте и колачи које Мандарина прави нису попут осталих. Ни изгледом ни укусом. Како је бренд настао и о чему посебно водите рачуна?
Бренд је настао оног тренутка када смо и сестра и ја били професионално спремни да упливамо у предузетничке воде. Спојили смо енергије, знање и до тада стечено искуства и упустили се у нову причу звану Mandarina Cake Shop. Сестра Камелија је са мном од првог дана. Она је пре Мандарине 10 година радила у маркетиншкој агенцији, а дипломирани је банкар. Зет Никола Радојчић са братом Ненадом води студио за дизајн „Браћа Буразери“. За комплетан визуални идентитет они су заслужни.
Када смо пронашли локал, на први осећај смо знали да је то то и да је дошао тренутак за нови почетак. Сестра се мало колебала да ли да напусти или не претходну каријеру, али није ми требало пуно да је убедим. Нисмо знали како ће овај наш фамилијарни спој функционисати у бизнису, али када боље размислим, о томе нисмо много ни размишљали. Нисмо имали времена.
Окупили смо тим младих људи и кренули у нову авантуру. Мандарину је отворило нас шесторо, данас нас има око 50. Све ово се десило за само 6 година рада.
На почетку је било пуно непроспаваних ноћи, смена од 15 и више сати. Било је баш тежак почетак. И да са обе стране нисмо имали подршку породица, тешко да бисмо било шта постигли.
У години када смо отворили Мандарину ја сам добио сина, а сестра је имала двоје деце – једно од три године, друго од девет месеци. Јасно вам је колико је било тешко ускладити улогу родитеља и предузетника. Херојску улогу је тада одиграла моја жена Александра, пуна подршка и преузета велика одговорност у првим данима одрастања нашег сина Николе.
Од старта смо знали да желимо Београђанима да приуштимо ново искуство у конзумирању посластица и да квалитет свих састојака које користимо мора да буде примаран. Не користимо биљну павлаку, маргарин, сурогат производе.
Колаче правимо са путером искључиво, млечном павлаком и Callebaut чоколадом. Производе пакујемо у папирну амбалажу која испуњава строге HACCP стандарде, без олова и пластике. У дизајн амбалаже доста улажемо јер сматрамо да је амбалажа саставни део сваког производа.
Састојке набављамо локално, од произвођача које познајемо и којима верујемо, а оне које не можемо да нађемо код нас набављамо од проверених добављача из иностранства.
Ништа што можемо да направимо не купујемо – сами развијамо коре за лиснато тесто, мутимо филове, правимо кремове. У данашње време постоји интолеранција на разноразне састојке тако да и на том пољу приступамо још пажљивије и брижније и трудимо се да испоштујемо све захтеве клијената.
Како уклапате улогу тате уз захтеван посао којим се бавите? Да ли мислите да децу треба укључивати у породични посао кад довољно порасту?
Тешко је уклопити пословне обавезе и родитељство јер пажња на оба фронта мора да буде у максимуму константно. Трудим се и верујем да се добро сналазим јер и у једном и у другом доста уживам.
Волео бих да нам се једног дана и мој син или сестрина деца прикључе и постану саставни део нашег тима. Али ако се то не деси, и то ћу разумети. Не треба их форсирати и гурати у нешто у чему се не проналазе. Самостално треба да донесу ту одлуку, на нама је да их усмеримо и да им усадимо здраве радне навике, да се посла не плаше и да новац знају да поштују. Чиме ће се бавити сасвим је небитно, све док раде поштен посао који их чини срећним.
Посао којим се бавите је један вид уметности. Да ли бисте саветовали деци данас да се баве уметношћу?
Ако је то оно што их испуњава, наравно. Али морају и да науче да своју креативност материјализују, да не кажем наплате. То је тежи део али уз доста труда и то се да савладати.
Деци треба дозволити да се доказују, да сами постижу резултате а не ми да им крчимо пут и ушушкавамо их. Ако ово друго радимо, сакатимо своју децу, стварамо армију погодну за да се њом манипулише, без идеја и јасног става.
На личном примеру, као неко ко води успешан приватни бизнис, да ли бисте рекли да је подршка родитеља била кључ да бисте били ту где јесте данас?
Родитељи су ми увек били подршка. Знали су када треба и где да погурају, некада и уместо мене донесу одлуку у ком ћу правцу даље ићи. Стицање образовања је била примарна ствар за њих током мог одрастања. Форсирали су то и на томе сам им бескрајно захвалан. Није било распуста које сестра и ја нисмо проводили радно. Док су се други проводили и одмарали како лети тако и зими, ми смо од десете године радили. Друге опције није било. Усадили су нам радне навике и прилагодили нас на време свему ономе кроз шта данас пролазимо.