Da li ste čuli za Mandarinu? Ne mislimo na voće, već na kolače. Mandarina Cake Shop je porodična firma koju su osnovali brat i sestra, napustivši sigurne poslove, jer je još sigurnije bilo ono u šta su verovali – da će kvalitet pronaći put do srca ljubitelja pravih slatkiša.
Krsto Radović magistrirao je kulinarsku umetnost na University of West London, specijalizirajući na predmetu čokolada, slatka peciva, kolači i torte. Priznajte da niste ni znali da postoje postdiplomske studije za ovaj smer negde u svetu! Iza sebe ima dvadesetogodišnje profesionalno iskustvo koje je započeo u Arizoni u Americi, zatim nastavio u londonskim institucijama sa pet zvezdica, u Claridge’s hotelu pre svih ostalih.
Po povratku u Srbiju rešio je da napravi nešto novo i drugačije. Tako je nastao Mandarina Cake Shop koji danas ima 50 zaposlenih i nudi kreativno osmišljene i ukusne kolače i torte koje se ručno prave od visoko kvalitetnih sastojka i najfinije belgijske profesionalne čokolade – Callebaut.
Krsto je ponosni član Callebaut Chocolate Ambassadors kluba za Jugoistočnu Evropu, a Mandarina je njihov beogradski poslastičarski dom.
Sa Krstom smo razgovarali o tome kako je Mandarina nastala i koliko je veliki i važan uticaj porodice na stvaranje uspešnog biznisa.
Ne srećemo svakog dana nekog ko je magistar kulinarske umetnosti. Možda ste čak jedini u Srbiji? Kako ste se opredelili da se bavite baš umetnošću u poslastičarstvu?
Nisam mnogo razmišljao čime ću se u životu baviti. Sve je nekako došlo prirodno i spontano. Roditelji su nam se bavili ugostiteljstvom kroz čitavu svoju karijeru, a pekarstvom poslednjih 30 godina. Uglavnom deca nastave stopama svojih roditelja, a to se i kod nas desilo. Nadgradili smo ono što su oni započeli, uobličili i podigli na viši nivo.
Mislim da je to ono što pokazuje i da su naši roditelji negde u svojoj misiji uspeli. Kad deca prevaziđu svoje roditelje, znate da je tu neko uradio dobar posao.
Koliko vam je formalno obrazovanje i bogato iskustvo pomoglo u tome da Mandarina šop danas bude jedan od najpoznatijih slatkih brendova u Beogradu?
Mnogo. Pogotovu školovanje u Londonu. Ali formalno obrazovanje bez paralelne prakse ne bi mi obezbedilo ništa od svega što smo danas postigli.
Kroz srednju školu, a kasnije i višu, imali smo obavezne prakse, pa su prvi pravi koraci u poslastičarstvu došli baš tada. Tu su se sticale prve radne navike. U Londonu sam dobio priliku da budem stipendista hotela gde sam radio. Ovo je retka prilika koja se pruža samo najboljim zaposlenima. Nije bilo lako jer se na predavanja išlo onda kad imate slobodne dane. Sve u svemu, kad sam preuzeo diplomu, sreća je bila ogromna. Trud je dobio smisao.
Torte i kolači koje Mandarina pravi nisu poput ostalih. Ni izgledom ni ukusom. Kako je brend nastao i o čemu posebno vodite računa?
Brend je nastao onog trenutka kada smo i sestra i ja bili profesionalno spremni da uplivamo u preduzetničke vode. Spojili smo energije, znanje i do tada stečeno iskustva i upustili se u novu priču zvanu Mandarina Cake Shop. Sestra Kamelija je sa mnom od prvog dana. Ona je pre Mandarine 10 godina radila u marketinškoj agenciji, a diplomirani je bankar. Zet Nikola Radojčić sa bratom Nenadom vodi studio za dizajn „Braća Burazeri“. Za kompletan vizualni identitet oni su zaslužni.
Kada smo pronašli lokal, na prvi osećaj smo znali da je to to i da je došao trenutak za novi početak. Sestra se malo kolebala da li da napusti ili ne prethodnu karijeru, ali nije mi trebalo puno da je ubedim. Nismo znali kako će ovaj naš familijarni spoj funkcionisati u biznisu, ali kada bolje razmislim, o tome nismo mnogo ni razmišljali. Nismo imali vremena.
Okupili smo tim mladih ljudi i krenuli u novu avanturu. Mandarinu je otvorilo nas šestoro, danas nas ima oko 50. Sve ovo se desilo za samo 6 godina rada.
Na početku je bilo puno neprospavanih noći, smena od 15 i više sati. Bilo je baš težak početak. I da sa obe strane nismo imali podršku porodica, teško da bismo bilo šta postigli.
U godini kada smo otvorili Mandarinu ja sam dobio sina, a sestra je imala dvoje dece – jedno od tri godine, drugo od devet meseci. Jasno vam je koliko je bilo teško uskladiti ulogu roditelja i preduzetnika. Herojsku ulogu je tada odigrala moja žena Aleksandra, puna podrška i preuzeta velika odgovornost u prvim danima odrastanja našeg sina Nikole.
Od starta smo znali da želimo Beograđanima da priuštimo novo iskustvo u konzumiranju poslastica i da kvalitet svih sastojaka koje koristimo mora da bude primaran. Ne koristimo biljnu pavlaku, margarin, surogat proizvode.
Kolače pravimo sa puterom isključivo, mlečnom pavlakom i Callebaut čokoladom. Proizvode pakujemo u papirnu ambalažu koja ispunjava stroge HACCP standarde, bez olova i plastike. U dizajn ambalaže dosta ulažemo jer smatramo da je ambalaža sastavni deo svakog proizvoda.
Sastojke nabavljamo lokalno, od proizvođača koje poznajemo i kojima verujemo, a one koje ne možemo da nađemo kod nas nabavljamo od proverenih dobavljača iz inostranstva.
Ništa što možemo da napravimo ne kupujemo – sami razvijamo kore za lisnato testo, mutimo filove, pravimo kremove. U današnje vreme postoji intolerancija na raznorazne sastojke tako da i na tom polju pristupamo još pažljivije i brižnije i trudimo se da ispoštujemo sve zahteve klijenata.
Kako uklapate ulogu tate uz zahtevan posao kojim se bavite? Da li mislite da decu treba uključivati u porodični posao kad dovoljno porastu?
Teško je uklopiti poslovne obaveze i roditeljstvo jer pažnja na oba fronta mora da bude u maksimumu konstantno. Trudim se i verujem da se dobro snalazim jer i u jednom i u drugom dosta uživam.
Voleo bih da nam se jednog dana i moj sin ili sestrina deca priključe i postanu sastavni deo našeg tima. Ali ako se to ne desi, i to ću razumeti. Ne treba ih forsirati i gurati u nešto u čemu se ne pronalaze. Samostalno treba da donesu tu odluku, na nama je da ih usmerimo i da im usadimo zdrave radne navike, da se posla ne plaše i da novac znaju da poštuju. Čime će se baviti sasvim je nebitno, sve dok rade pošten posao koji ih čini srećnim.
Posao kojim se bavite je jedan vid umetnosti. Da li biste savetovali deci danas da se bave umetnošću?
Ako je to ono što ih ispunjava, naravno. Ali moraju i da nauče da svoju kreativnost materijalizuju, da ne kažem naplate. To je teži deo ali uz dosta truda i to se da savladati.
Deci treba dozvoliti da se dokazuju, da sami postižu rezultate a ne mi da im krčimo put i ušuškavamo ih. Ako ovo drugo radimo, sakatimo svoju decu, stvaramo armiju pogodnu za da se njom manipuliše, bez ideja i jasnog stava.
Na ličnom primeru, kao neko ko vodi uspešan privatni biznis, da li biste rekli da je podrška roditelja bila ključ da biste bili tu gde jeste danas?
Roditelji su mi uvek bili podrška. Znali su kada treba i gde da poguraju, nekada i umesto mene donesu odluku u kom ću pravcu dalje ići. Sticanje obrazovanja je bila primarna stvar za njih tokom mog odrastanja. Forsirali su to i na tome sam im beskrajno zahvalan. Nije bilo raspusta koje sestra i ja nismo provodili radno. Dok su se drugi provodili i odmarali kako leti tako i zimi, mi smo od desete godine radili. Druge opcije nije bilo. Usadili su nam radne navike i prilagodili nas na vreme svemu onome kroz šta danas prolazimo.