Александар Кавчић, професор на Карнеги Мелон Универзитету у Питсбургу, нашој јавности је посебно постао интересантан када се обелоданило да су му Американци украли милијардерски патент. Оно што се о њему мање зна, јесте да је он човек великог срца, који осим свог знања, несебично дели и материјалне вредности.
Кавчић је докторирао 1998. године и његов рад је резултирао патентом који је незаконито користила компанија “Марвел технолоџис”, произвођач чипова, због чега је вођен седмогодишњи судски процес.
Завршио је Математичку гимназију, а својој некадашњој средњој школи прошле године је поклонио 50 рачунара. Сада се укључио у пројекат који подразумева да ће фондација која носи његово име сваке године обезбеђивати 20 рачунара гимназији, а ова ће рачунаре из претходне године поклањати основним школама широм Србије.
У својим ранијим излагањима истицао је како Србија мора да “погура” образовање тако што ће у њега уложити новац, ако жели да се као земља несметано развија. Ако желимо да имамо образовану нацију, просветни радници морају се поштовати, говорио је.
– Пре свега треба се одрећи потребе за експериментима у образовању (усмерено образовање, дулано образовање, итд.). Успех би био вратити образовање на ниво на коме је био пре неколико деценија.
Нису тада школе “пуцале” од дигиталних помагала, а академици, глумци, лекари су нам долазили из клупа сеоских школа.
Зашто је то тада могло, а данас делује тако тешко? Зато што је тада просветни радник уживао достојанство и био цењен у друштву, а родитељи су им са пуно поверења препуштали бригу о васпитању и образовању деце, знајући да је то добро за њих.
– Централну улогу у образованом систему имају наставници, а не министарство просвете својим декретима, наређењима, преобукама, и сл. Просветни радник је тај који свако дете ставља на први степеник друштвено-економске лествице. Можемо поставити амбициозне циљеве, као на пример смањење броја предмета, инсистирање на разумевању, а не на бубању, више пројектне наставе, дигитализацију, практично ‚‚Фински модел“… али ко то треба да спроведе у дело?
Не министарство, већ наставник. А ако се наставнику не дозволи да буде креативан у свом послу, већ му министарство сваке године новим декретима ‚‚наређује” како треба да ради, ефекат је контрапродуктиван.
Ако је српска школа кошарке успела креативним радом да достигне светски ниво, то онда може и српска школа знања, али треба наставницима дозволити да буду креативни и инвентивни (једнако као што је то дозвољено кошаркашким тренерима).
Оне успешне у томе треба награђивати, и ето рецепта за успех.
И већа плата, и повећан углед у друштву, и на крају достојанство за којим просветни радници ево већ 2-3 деценије вапе.
Извор: Бизнис