Седимо за ручком пре неки дан, кад моја ћерка, онако узгред, помену да она и муж размишљају о детету. „Вршимо истраживање”, рекла је у шали „Да ли мислиш да би требало да имамо дете?”
„То ће вам променити живот,” рекла сам опрезно, покушавајући да звучим опуштено.
„Знам,” рекла је, „нема више спавања до касно викендом, нема спонтаних одмора и путовања.”
Али, ја уопште нисам мислила на то кад сам рекла да ће им се живот променити. Погледала сам ћерку у очи, покушавајући да нађем праве речи. Хтела сам да јој кажем оно што ни на једном курсу о родитељству неће научити.
Хтела сам да јој кажем да ће физичке ране од порођаја зарасти, али то што је постала мајка оставиће је заувек рањивом.
Размишљала сам да је упозорим да више ниједан наслов у хроници неће прочитати а да се не запита: „О, Господе, шта да је то било МОЈЕ дете?!” Сваки пожар, сваки пад авиона, свака несрећа ће је заболети.
Да јој кажем да, кад види слике деце која гладују, помислиће да ли ишта може бити страшније од тога да гледаш своје дете како страшно пати.
Погледала сам у њене савршено налакиране нокте и беспрекорну гардеробу и помислила да, ма колико софистицирана била, мајчинство ће у њој пробудити животињске нагоне и потребу да увек штити своје младунче, као што то чине лавице. Да ће на свако уплашено: „Мамааа!” трчати брже него што је икад мислила да може и ломити све пред собом, ма колико скупоцено било, без трунке оклевања.
Осећала сам да је требало да је упозорим да, ма колико година да је уложила у своју каријеру, све ће се то пореметити кад постане мајка. Може она организовати чување детета, пронаћи најбољу дадиљу на свету, али, сигурно ће доћи дан кад ће кренути на неки важан састанак и мислити на сладак мирис своје бебе. Мораће да посегне за последњим атомом снаге да саму себе спречи да не одјури кући и загрли своје чедо, увери се да је све у реду.
Желела сам да зна да свакодневне одлуке више неће моћи да буду рутинске. Да жеља петогодишњака да у ресторану уђе у мушки тоалет и згражавање при помисли на улазак у женски, може бити само један од хиљаду свакодневних проблема. Да баш на том месту, у гомили вриштеће деце, може бити разапета између жеље да допусти свом сину да гради самосталност и несметано уђе сам у тоалет и страха да можда баш унутра чека неки манијак.
Ма колико одлучна и самоуверена била у канцеларији, као мајка ће се УВЕК преиспитивати.
Гледајући у њу, тако лепу и савршену, хтела сам да зна да ће једном скинути тај вишак килограма који ће оставити трудноћа, али да се никад више неће осећати исто.
Да ће њен живот, сада најважнији на свету, одједном изгубити толику важност оног тренутка кад постане мајка. Да ће одустати од неких својих снова због свог детета, али да ће желети да живи што дуже, не да испуни своје, већ да што дуже гледа дете како остварује своје снове. То постаје највећа радост.
Хтела сам да јој кажем да ће линија од царског реза и стрије постати ожиљци поноса.
Њена веза са мужем ће се променити, али не на начин на који она мисли и очекује.
Желела сам да некако разуме да, колико год волела свог мужа, волеће га још сто пута више кад види нежност и пажњу с којом он купа, повија и храни своје чедо.
Желела сам да зна да ће се поново заљубити у њега из разлога који јој сад не изгледају ни најмање романтично.
Хтела сам да зна да ће потпуно разумети и повезати се са женама које су се толико кроз историју бориле да зауставе ратове, предрасуде, вожњу у пијаном стању и милион других ствари које прогањају сваку мајку.
Тако сам желела да дочарам мојој ћерки то узбуђење које ће осетити кад види своје дете како прави прве кораке или учи да вози бицикл.
Хтела сам да јој некако објасним тај слатки осмех који ће је разоружати сваки пут кад њено мало чедо пипне мацу или куцу и томе се одушеви као што се одрастао човек ничему не може радовати.
Најјаче на свету сам у том тренутку желела да осети радост која је толико јака и стварна да боли!
Видела сам да ме гледа зачуђено и схватила да су ми се очи напуниле сузама. „Никад нећеш зажалити.” – рекла сам коначно. Онда сам посегла за њеном руком тихо се у себи молећи за њу, за себе, за све жене овог света које су одабрале овај, најдивнији од свих позива на свету.
Молим вас поделите ово са свим Мамама и онима које се двоуме да ли да постану Маме. Нека у вашим рукама увек буде оно што вам је у срцу.
Аутор: Непознат