Sedimo za ručkom pre neki dan, kad moja ćerka, onako uzgred, pomenu da ona i muž razmišljaju o detetu. „Vršimo istraživanje”, rekla je u šali „Da li misliš da bi trebalo da imamo dete?”
„To će vam promeniti život,” rekla sam oprezno, pokušavajući da zvučim opušteno.
„Znam,” rekla je, „nema više spavanja do kasno vikendom, nema spontanih odmora i putovanja.”
Ali, ja uopšte nisam mislila na to kad sam rekla da će im se život promeniti. Pogledala sam ćerku u oči, pokušavajući da nađem prave reči. Htela sam da joj kažem ono što ni na jednom kursu o roditeljstvu neće naučiti.
Htela sam da joj kažem da će fizičke rane od porođaja zarasti, ali to što je postala majka ostaviće je zauvek ranjivom.
Razmišljala sam da je upozorim da više nijedan naslov u hronici neće pročitati a da se ne zapita: „O, Gospode, šta da je to bilo MOJE dete?!” Svaki požar, svaki pad aviona, svaka nesreća će je zaboleti.
Da joj kažem da, kad vidi slike dece koja gladuju, pomisliće da li išta može biti strašnije od toga da gledaš svoje dete kako strašno pati.
Pogledala sam u njene savršeno nalakirane nokte i besprekornu garderobu i pomislila da, ma koliko sofisticirana bila, majčinstvo će u njoj probuditi životinjske nagone i potrebu da uvek štiti svoje mladunče, kao što to čine lavice. Da će na svako uplašeno: „Mamaaa!” trčati brže nego što je ikad mislila da može i lomiti sve pred sobom, ma koliko skupoceno bilo, bez trunke oklevanja.
Osećala sam da je trebalo da je upozorim da, ma koliko godina da je uložila u svoju karijeru, sve će se to poremetiti kad postane majka. Može ona organizovati čuvanje deteta, pronaći najbolju dadilju na svetu, ali, sigurno će doći dan kad će krenuti na neki važan sastanak i misliti na sladak miris svoje bebe. Moraće da posegne za poslednjim atomom snage da samu sebe spreči da ne odjuri kući i zagrli svoje čedo, uveri se da je sve u redu.
Želela sam da zna da svakodnevne odluke više neće moći da budu rutinske. Da želja petogodišnjaka da u restoranu uđe u muški toalet i zgražavanje pri pomisli na ulazak u ženski, može biti samo jedan od hiljadu svakodnevnih problema. Da baš na tom mestu, u gomili vrišteće dece, može biti razapeta između želje da dopusti svom sinu da gradi samostalnost i nesmetano uđe sam u toalet i straha da možda baš unutra čeka neki manijak.
Ma koliko odlučna i samouverena bila u kancelariji, kao majka će se UVEK preispitivati.
Gledajući u nju, tako lepu i savršenu, htela sam da zna da će jednom skinuti taj višak kilograma koji će ostaviti trudnoća, ali da se nikad više neće osećati isto.
Da će njen život, sada najvažniji na svetu, odjednom izgubiti toliku važnost onog trenutka kad postane majka. Da će odustati od nekih svojih snova zbog svog deteta, ali da će želeti da živi što duže, ne da ispuni svoje, već da što duže gleda dete kako ostvaruje svoje snove. To postaje najveća radost.
Htela sam da joj kažem da će linija od carskog reza i strije postati ožiljci ponosa.
Njena veza sa mužem će se promeniti, ali ne na način na koji ona misli i očekuje.
Želela sam da nekako razume da, koliko god volela svog muža, voleće ga još sto puta više kad vidi nežnost i pažnju s kojom on kupa, povija i hrani svoje čedo.
Želela sam da zna da će se ponovo zaljubiti u njega iz razloga koji joj sad ne izgledaju ni najmanje romantično.
Htela sam da zna da će potpuno razumeti i povezati se sa ženama koje su se toliko kroz istoriju borile da zaustave ratove, predrasude, vožnju u pijanom stanju i milion drugih stvari koje proganjaju svaku majku.
Tako sam želela da dočaram mojoj ćerki to uzbuđenje koje će osetiti kad vidi svoje dete kako pravi prve korake ili uči da vozi bicikl.
Htela sam da joj nekako objasnim taj slatki osmeh koji će je razoružati svaki put kad njeno malo čedo pipne macu ili kucu i tome se oduševi kao što se odrastao čovek ničemu ne može radovati.
Najjače na svetu sam u tom trenutku želela da oseti radost koja je toliko jaka i stvarna da boli!
Videla sam da me gleda začuđeno i shvatila da su mi se oči napunile suzama. „Nikad nećeš zažaliti.” – rekla sam konačno. Onda sam posegla za njenom rukom tiho se u sebi moleći za nju, za sebe, za sve žene ovog sveta koje su odabrale ovaj, najdivniji od svih poziva na svetu.
Molim vas podelite ovo sa svim Mamama i onima koje se dvoume da li da postanu Mame. Neka u vašim rukama uvek bude ono što vam je u srcu.
Autor: Nepoznat