Ћерка ме је замолила да је пребацим у другу школу.
Без суза. Без љутње. Без приговора.
Само је пришла док сам припремала вечеру и тихо рекла:
„Могу ли да се упишем у другу школу?”
Питала сам је, да ли се нешто догодило.
Рекла је да није.
Питала сам има ли пријатеље.
Одговорила је да не зна.
Питала сам је онда, да ли је неко повредио.
Ућутала је.
Те ноћи нисам ока склопила.
Следећег дана измислила сам изговор да морам нешто до школе.
Али заправо сам отишла само да посматрам.
Остала сам на ходнику и чекала одмор.
И тада сам је видела.
Стајала је крај ограде, с ужином у руци, гледајући у земљу.
Група девојчица пролазила је поред ње, гуркајући ју и смејући се.
Један дечак пролио је сок по њеној мајици и побегао.
Друга девојчица кришом је сликала телефоном и показала другарицама – уз смех.
Моја ћерка није рекла ништа.
Само је стиснула усне.
Као да је већ навикла на то.
Али највише ме заболело нешто друго.
У том истом тренутку пролазила је учитељица.
Погледала је моју ћерку.
Погледала је остале.
И само продужила даље, као да се ништа није догодило.
Као да је моја ћерка невидљива.
Касније сам писала школи.
Описала сам оно што ми је ћерка само срамежљиво назначила:
да јој скривају свеске,
да је вређају по ходницима,
да јој се ругају у Вајбер групи.
Одговорили су типично:
— Не брините, то су дечје ствари. Имамо то под контролом.
Али нису учинили ништа.
Ништа.
Тог поподнева, кад смо се вратиле кући, тихо је питала:
„Јеси ли одлучила?”
Одговорила сам да јесам.
И да више никад не мора да иде у ту школу.
Није питала зашто.
Само је одложила ранац и дубоко удахнула.
Као неко ко је напокон скинуо терет који је носио сам.
Сада иде у другу школу.
Где јој гледају у очи.
Где је зову именом.
Где се не мора „смањивати“ да не би била исмејана.
Јер дете – девојчица или дечак – не тражи промену школе из хира.
Тражи је онда када више не може.
И највише не боли оно што раде вршњаци…
него оно што не раде одрасли који су требали да је заштите.
Волела бих да то није тако често.
Да нисам међу оним мајкама које су све схватиле прекасно.
Јер постоји нешто што се никада не заборавља:
дан када твоје дете, готово шапатом,
замоли да га одведеш с места на ком би, поред свог дома, пре свих других места требало да се осећа сигурно.
Аутор ове приче је непознат и она се можда, баш оваква каква је описана, није никад догодила. Али знамо сви да многе сличне приче постоје. Зато, никад не игноришите сигначе које вам деца шаљу.