Невена Ловринчевић: Уместо што размишљате о томе колики је IQ детета, урадите следеће

август 19, 2019

Родитељство је мисија. Пут препун дилема, несигурности, препрека, успона и падова, а све с једним циљем – да одгајите добре, сигурне, срећне и успешне младе људе. Звучи баш једноставно, али није. На ту тему написане су хиљаде, ма десетине хиљада књига, па опет можемо да кажемо да не постоји та књига која вас може потпуно припремити на оно што вас чека. Али књиге о родитељству су ту да вам помогну да нешто у вези с тим боље разумете, да схватите шта од детета можете, а шта не можете да очекујете и, што је најважније, да вам покажу да је све оно кроз шта пролазите као млад родитељ нормалан део тог пута на којем растете и ви и ваше дете.

Такве књиге, као подршку родитељима на њиховом путу, пише и Невена Ловринчевић. Дипломирала је на Одсеку за клиничку психологију Филозофског факултета у Београду. Током двадесет пет година клиничке праксе радила је с децом и младима бавећи се првенствено психодијагностиком, поремећајима спавања и превенцијом емоционалних поремећаја и поремећаја понашања.

Фото: Милош Лужанин

Ауторка је и водитељка више акредитованих семинара намењених васпитачима, наставницима, психолозима и педагозима. Циљ тих семинара јесу развој и јачање социјалних и емоционалних компетенција оних што непосредно раде с децом, и то у правцу ефикаснијег педагошког приступа, приступа који доприноси уравнотеженијем, здравијем и срећнијем развоју деце.

Њене књиге, које је објавио „Креативни центар“, преведене су на неколико језика: кинески, хрватски, индонежански, шпански, украјински, руски и македонски.

Невена, сваког месеца држите радионице за родитеље у Клубу књижари „Креативни центар“. Шта родитеље данас највише брине и који су проблеми савременог родитеља?

Не бих рекла можда да их највише брине, већ да их највише интересује: како да подстакну добар развој емоционалних и социјалних капацитета својих малишана, како да подстакну развој самопоуздања, како да решавају неке проблемске ситуације приликом дисцилиновања, однoсно постављања граница детету и сл. Родитељи желе да се упознају с различитим васпитним стиловима и да сазнају како сваки од њих утиче на развој детета, да сазнају нешто више о техникама дисциплиновања, упознају се с тим како да подстакну развој радних навика детета и сл. Веома често родитељи долазе на радионице сваког месеца, без обзира на саму тему, јер разговор увек прилагођавам ономе што их занима. А не долазе само родитељи, неколико пута су нам долазиле и тетке и баке.

Да ли је лакше бити родитељ данас или је то било лакше пре 30 година? Може ли се поредити?

Тешко питање … и тешко поређење. Родитељи који су пре 30 година прали и пеглали платнене пелене, имали избор од два типа колица за бебе, децу возили чешће трамвајем него аутомобилом (који није имао климу), дечји бицикл куповали на 10 рата … вероватно се не би сложили с тим да им је било лакше. Али с друге стране, данашњи родитељи су често веома заузети, окупирани послом, несигурни, имају потребу да буду најбољи родитељи (јер се боје да ће последице њихових грешака по дете бити врло штетне), несигурни су у сопствени ауторитет, а друштвене мреже су им додатни притисак јер подстичу поређења и нереалне захтеве. Тако да могу рећи – свако време има своје светле и не баш светле моменте. Али мислим да у ком год времену да одгајамо дете, ако радимо најбоље што можемо, прихватимо да понекад погрешимо и негујемо блискост с дететом – бићемо довољно добри родитељи. Више од тога ни нама, ни нашем детету и не треба. 

У својој књизи „Научите дете да спава” предлажете једну технику навикавања деце да самостално заспе. Ипак, логично је да дете жели да буде уз родитеља, посебно се то односи на млађу децу. Да ли је за дете које жели да спава уз родитеља боље да му то дозволимо, под условом да родитељима то не представља проблем, или их ипак од ранијих дана треба навикавати да самостално спавају?

Сматрам да ако постоји решење с којим су и дете и родитељи задовољни – одлично! Зашто би било шта мењали? Нека спавају заједно ако им то одговара, наравно. Метода коју помињете намењена је родитељима који нису задовољни навикама спавања свог детета, који су исцрпљени, уморни, неиспавани и нервозни због тог неспавања. Ова метода је веома ефикасна, а за дете ни у ком смислу није штетан начин да усвоји навику спавања у свом креветићу, без успављивања. Дакле, ова техника, чије спровођење зна да буде захтевно (али ипак често мање захтевно него што се родитељи прибојавају) има за циљ да родитељима који желе да спавају боље то и омогући. Ти родитељи осећају да им је то потребно и да би им омогућило да буду задовољнији, одморнији и бољи родитељи. Њима је намењена примена те технике.

Књига „Ко је газда у вашој кући” говори о родитељском ауторитету и томе како га поново успоставити. Где је граница између гушења дететових слобода и личности и здравог ауторитета? Које су то одлуке које дете од три, четири или пет година може и треба да доноси само?

Окупираност изразом „дететове слободе“ и евентуалним гушењем тих слобода могу да доведу до приличне збуњености код родитеља и да их уведу у проблеме. У раду с родитељима сусретала сам се с прилично невероватним ситуацијама: да родитељ сматра примереним да дете предшколског узраста одлучује о томе где ће породица провести одмор, да ли ће особа која га чува наставити да га чува или не и слично.

Наравно да одлуке ове врсте немају никакве везе с дететовим слободама. Оне само говоре о потпуној збуњености родитеља у односу на питање ауторитета. Избори који се стављају пред дете узраста од 3 до 5 година попут: „Шта ћеш да једеш?“ и „Шта ћеш да обучеш?“ нису тако упадљиви, али воде исцрпљивању родитеља, јер се суочавају с тим да дете бира једно, па друго, па треће, па онда неће ништа од тога. И тако укруг. Такве ситуације родитеље на дуже стазе значајно умарају и чине збуњеним и несигурним. За дете тог узраста сасвим је адекватан избор: „Да ли за вечеру хоћеш прженице или сутлијаш?“ или „Хоћеш ли да обучеш црвену или плаву хаљину?“ 

Родитељи су данас разапети између две потпуно супротстављене тезе. Прва је – пустите децу да се играју и буду деца, а друга – рани развој је веома важан, шта урадите до пете године, урадили сте. Где је ту заправо истина и колико додатних активности и стимулације је потребно и довољно предшколцу, а колико млађем школарцу?

Као да родитељи немају довољно нових притисака, ево га и нови: „Шта урадите до пете године, урадили сте!“ Интересантно је то што се сваких неколико година појави неки тренд у васпитању, којем је подтекст по правилу: „Ако то и то урадите (или не урадите) ваше дете ће имати огромне последице (а ви осећај кривице до краја живота)“. У односу на стимулацију предшколца и млађег школарца, ево мог предлога за једно поподне – уместо да дете водите на карате, па на енглески, па на пливање, нервирате се око места за паркинг, прегледате друштвене мреже док чекате да малишан заврши, љутите се јер није добро осушио косу после пливања, питате се колико то што радите уопште има ефекта, размишљате о томе да ли је IQ детета 103 или 123, предлажем вам следеће: нека дете изађе напоље да се игра с вршњацима. Највероватније ће то бити игре попут жандара и лопова, жмурке или партија кликера. Могуће је и да ће заједно за локалног пса луталицу од картонских кутија правити кућицу (ви дајте свој допринос у виду остатака од ручка да имају чиме куцу да нахране). Ако сте расположени, придружите се детету и другарима у партији фудбала (макар као голман), а остатак времена можете провести тако што ћете попити шољу кафе, направити палачинке или прочитати новине. После вечере, уз чинију кокица, попричајте о томе како сте провели дан. Пред спавање прочитајте детету сликовницу. Ушушкајте га и пољубите пред спавање. Ето, то је мој предлог.

Када бисмо поредили оваква два поподнева, да су ефекти мерљиви (а нису), могла бих да се кладим да би приступ који предлажем имао ефикаснији учинак на когнитивни, емоционални и социјални развој детета. Најбољи су подстицај, по мом мишљењу, поред учешћа у спортским и другим додатним активностима (за које је дете заинтересовано) и игра с вршњацима, блискост с родитељима и породицом.

Полазак у школу је важан догађај за целу породицу. Који бисте савет дали родитељима будућих првака? Kако да најбоље припреме дете и какав став да заузму? 

Мислим да је важно да родитељи полазак у школу представе детету као једну нову фазу у животу, као период када ће имати нова искуства, упознати нове другаре, али и када ће имати и нове обавезе. Као што није добро дете плашити тиме да после поласка у школу неће више моћи да се игра јер ће имати пуно обавеза, није добро ни давати нереалну слику о школи где ће упознати другаре, играти се с њима и где ће му бити лепо. Јер нити ће му вероватно баш сва деца коју упозна бити добри другари, нити ће му у школи увек бити лепо. Евентуалне стрепње детета треба ублажити тиме што ћете му рећи како ће код онога што му буде тешко увек моћи ће да се ослони на учитељицу и на вас и да ћете му помоћи да постепено преузима своје обавезе. Детету треба дати што реалистичнију слику о ономе што га чека и искрено одговорити на сва питања која има. 

Када је реч о додатним активностима, рецимо о спорту, дешава се да их деца одбијају, а родитељи и даље инсистирају на њима. Има ли ситуација када је то оправдано? Да ли родитељ треба да прихвати дететову вољу или да истраје?

Веома је важно то да ли је дете само изабрало активност. Ако је то била искључиво жеља родитеља, онда не сматрам да је дете примерено наговарати и вршити притиске да се том активношћу бави. Коначно, то су активности којима се дете бави у слободно време и ред је да их само и изабере. Међутим, ако је дете само изабрало активност, и ако је то нешто што га занима али жели да одустане чим наиђе на непријатност, мислим да родитељ треба да буде упоран и да укаже детету да се понекад у животу суочавамо и са непријатностима и тешким тренуцима, али ако истраје и превазиђе тај тежак период, касније ће вероватно много више уживати у тој активности.

Овде је важно помоћи детету да увиди да напори и непријатности нису разлог да се одустаје, већ да се постепено учи њиховом савладавању. Тиме се одлично подстиче и самопоуздање: не склањањем од проблема и повлачењем, већ њиховим решавањем које подразумева повремени осећај нелагодности. Спремност да се у садашњем тренутку истрпи непријатност ради постизања дугорочнијег циља биће од суштинске важности за дете током сазревања, па и касније током живота: школовања, на послу и у приступу решавању различитих проблемских ситуација. 

Модерно родитељство поистовећује се са презаштићивањем деце. Где је граница између повезујућег родитељства и онога што називамо пермисивно родитељство? Да ли је модерно родитељство нужно нешто лоше?

Модерно родитељство наравно није лоше и ако је усмерено на блискост с дететом, али уз прихватање сопственог ауторитета, па направимо спој љубави, блискости и адекватног постављања граница детету, нашли смо праву формулу. Уколико родитељи према детету имају превише заштитнички приступ или васпитни стил попуштања, детету отежавамо сазревање, односно подстичемо незрелост, нарцизам, слаб развој социјалних вештина и слабо самопоуздање. У односу на пермисивност, основно је да увидимо да мањак постављања граница детету води ка проблемима. Детету су границе потребне за добар развој и оне се наравно постављају на ненасилан и узрасту адекватан начин. Али су потребне. Недостатак граница код пермисивног васпитног стила води проблемима.

Најчешћи савет који младе маме добијају од пријатеља, других родитеља, па и лекара је – пратите свој инстинкт. Да ли је то увек тако? Да ли је инстинкт баш непогрешив и довољан када је реч о подизању деце?

Зависи од инстинкта. Неко може имати инстинкт да поступи неадекватно, удари дете, да беби од два месеца да чврсту храну и сл. Такав инстинкт не треба слушати, наравно. Мислим да је добро информисати се, потражити подршку и савет блиских особа, послушати савете педијатра или психолога ако мислимо да нам користе. Али онда донети одлуку за коју ми верујемо да је за нас и наше дете најбоља. Не треба се сувише плашити грешака, јер ћемо их правити сигурно, ту нема дилеме. И то је нормално. Родитељ је тај који ипак најбоље познаје своје дете. Он је највећи стручњак за свог малишана. И када скупи информације за које мисли да су му потребне, треба да одлучи оно што мисли да је за дете најбоље.

Интервју водила А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама