Ćerka me je zamolila da je prebacim u drugu školu.
Bez suza. Bez ljutnje. Bez prigovora.
Samo je prišla dok sam pripremala večeru i tiho rekla:
„Mogu li da se upišem u drugu školu?”
Pitala sam je, da li se nešto dogodilo.
Rekla je da nije.
Pitala sam ima li prijatelje.
Odgovorila je da ne zna.
Pitala sam je onda, da li je neko povredio.
Ućutala je.
Te noći nisam oka sklopila.
Sledećeg dana izmislila sam izgovor da moram nešto do škole.
Ali zapravo sam otišla samo da posmatram.
Ostala sam na hodniku i čekala odmor.
I tada sam je videla.
Stajala je kraj ograde, s užinom u ruci, gledajući u zemlju.
Grupa devojčica prolazila je pored nje, gurkajući ju i smejući se.
Jedan dečak prolio je sok po njenoj majici i pobegao.
Druga devojčica krišom je slikala telefonom i pokazala drugaricama – uz smeh.
Moja ćerka nije rekla ništa.
Samo je stisnula usne.
Kao da je već navikla na to.
Ali najviše me zabolelo nešto drugo.
U tom istom trenutku prolazila je učiteljica.
Pogledala je moju ćerku.
Pogledala je ostale.
I samo produžila dalje, kao da se ništa nije dogodilo.
Kao da je moja ćerka nevidljiva.
Kasnije sam pisala školi.
Opisala sam ono što mi je ćerka samo sramežljivo naznačila:
da joj skrivaju sveske,
da je vređaju po hodnicima,
da joj se rugaju u Vajber grupi.
Odgovorili su tipično:
— Ne brinite, to su dečje stvari. Imamo to pod kontrolom.
Ali nisu učinili ništa.
Ništa.
Tog popodneva, kad smo se vratile kući, tiho je pitala:
„Jesi li odlučila?”
Odgovorila sam da jesam.
I da više nikad ne mora da ide u tu školu.
Nije pitala zašto.
Samo je odložila ranac i duboko udahnula.
Kao neko ko je napokon skinuo teret koji je nosio sam.
Sada ide u drugu školu.
Gde joj gledaju u oči.
Gde je zovu imenom.
Gde se ne mora „smanjivati“ da ne bi bila ismejana.
Jer dete – devojčica ili dečak – ne traži promenu škole iz hira.
Traži je onda kada više ne može.
I najviše ne boli ono što rade vršnjaci…
nego ono što ne rade odrasli koji su trebali da je zaštite.
Volela bih da to nije tako često.
Da nisam među onim majkama koje su sve shvatile prekasno.
Jer postoji nešto što se nikada ne zaboravlja:
dan kada tvoje dete, gotovo šapatom,
zamoli da ga odvedeš s mesta na kom bi, pored svog doma, pre svih drugih mesta trebalo da se oseća sigurno.
Autor ove priče je nepoznat i ona se možda, baš ovakva kakva je opisana, nije nikad dogodila. Ali znamo svi da mnoge slične priče postoje. Zato, nikad ne ignorišite signače koje vam deca šalju.