Одведем ја јуче ћерку у школу, као и сваког другог дана. Један тата доводи свог сина и каже учитељици: ,,Он мора да има и овај кишобран и вероватно ће хтети да га отвара и да се игра са њим, у том је фазону од јутрос”. У секундама које следе замишљам тог малог дечака како отвара кишобран и повређује другу децу, јер је у том фазону од јутрос. Мислим, неће он да повреди неког намерно, али просто тај кишобран је велики има оне бодље на крају, и при томе је у рукама седмогодишњег детета. Учитељица (представник баш оних учитељица које осамдесет посто родитеља постројава целе школске године, и понекад у медијима) има налет шока праћеног немоћи. И ја стојим без речи као будала. Тај тата није није криминалац, није дрипац из краја. Онако је обичан, симпатичан тата, са којим бих се вероватно дружила. И тај тата је један од скоро свих нормалних, симпатичних који имају несвесни поремећај како уништити своје дете и још понеког успут.
Од кад моје дете иде у вртић, а сад и у школу ситуација је следећа. Нормални родитељи се заправо врло ретко жале на људе који раде с њиховом децом, ретко долазе са захтевима и жалбама у вртић или школу. Готово никад.
Ја сам се, у ствари, жалила једном. Кад је једна васпитачица од немоћи пред родитељима предаторима давала деци Кока-колу (јер њихова деца то воле). Та васпитачица је била млада и надам се да, или је променила професију или је добила специјалне моћи у борби против пошасти родитеља предатора.
Захтеви родитеља предатора су следећи:
– не доводе децу на време, јер њихова деца не могу рано да устају, а онда захтевају да им се да доручак, да би њихови принчеви и принцезе јели, а остали нека их чекају, па шта?
– захтевају од њихове деце да узврате ударац, и томе их уче, наравно, код куће, али кад се њима узврати ударац онда постројавају од чистачице до директора.
– подразумева се, наравно, да њихово дете дође у ронилачком оделу у школу, са омиљеном играчком, са сетом алата, јер су они од јутрос ето баш у том фазону, а то и позитивно утиче на њих јер неће да прекидају њихову ,,игру”, јер тиме гуше ,,креативност”.
(Касније, наравно, ако нису креативна, построје учитељицу, јер побогу „моје дете је другачије код куће, ја стварно не знам шта му ВИ радите?”)
А шта ће дете? Углавном, за такву децу су учитељице и васпитачице оне „опасне зле тете” јер код тих тета НЕ заиста значи НЕ. Онда је већ то дете под неком „страшном тортуром” којој ће родитељи предатори да стану на пут већ у првом разреду. У седмом ће, наравно, да се жале да је школство лоше и да им дете ништа не зна.
Има много захтева родитеља предатора, јер креативност у том погледу има несагледиве дубине и ширине!
Често ми кажу, благо теби какво дете имаш! Знам ја какво дете имам! Једино ми је жао што ти који ми кажу мисле да сам имала среће па сам га добила на лутрији, а ето, они нису!
Мени је било много лакше да будем дете, него што је то мом детету. Позицију детета у мом детету демантују сви на сваком кораку. Друштво, нови талас васпитања, школа под присилом родитеља предатора, неки нови људи збуњени над тим шта слобода значи.
Слобода, од чега? Од здравог разума?
Ситуација у којој им се испуњава свака жеља, сада и одмах, под називом слободно детињство је прави, у машнице упакован, затвор.
Слобода се не подразумева. Слобода се осваја!
П.С. Ја сам мама која се дружи само са две маме јер ми већина једноставно иде на живце. Иду ми на живце својим попустљивим васпитањем и децом која нису научена да одустају од својих захтева, али зато прва одустану од своје обавезе.
Молим вас, схватите да се вршњачко насиље не може решити у школи него код куће, кад ваше дете научи шта значи НЕ. Кад пре својих права научи шта су обавезе. Кад су у обавезе које дете треба да има укључене и старомодне ствари као што су поштовање, марљивост, доследност.
Аутор: Јелена Обреновић-Дамњановић