Како бити добар родитељ? Ово је једно од оних питања на које не постоји универзалан одговор, један од задатака за које не постоји упутство. Родитељи зато треба да упознају своје дете и да осмисле низ стратегија које ће да користе у свом стилу васпитања детета. Такође, узраст детета је изузетно важан фактор који се не сме оставити по страни.
Доказано је да постоје две димензије родитељства – емоционалност или афективност и контрола. Димензија афективности се односи на приврженост родитеља према свом детету, разумевање, подршку и љубав, док се димензија контроле односи на правила, захтеве и надзор родитеља. Ове две димензије су темељ за дефинисање четири стила родитељства.
Aторитативни стил
Другим речима може се описати као „висока контрола и високо прихватање“. То значи да родитељ поставља детету правила која се морају поштовати, али му јасно стави до знања због чега је то тако. Родитељ детету даје слободу, увек је спреман да му нешто објасни и да да одговоре на сва могућа питања. Циљ овог стила родитељства јесте да дете схвати зашто нешто може или не може и да се што пре осамостали, како би било успешно, самопоуздано и срећно. Додатна карактеристика је брижан, топао однос родитеља и детета, пун љубави и разумевања. У овом односу нема места за страх, јер је дете прихваћено.
Пермисивни (попустљиви) стил
Пермисивни стил се од претходног стила родитељства разликује по томе што га одликује низак ниво контроле. Висок ниво прихватања је изузетно присутан, али родитељ је склон да подлегне дечјем утицају. Овакав родитељ не поставља границе, већ се може рећи да их дете одређује само. Добра страна овог односа јесте то што је родитељ емотивно укључен, велика је помоћ и подршка детету. Међутим, проблем који може да настане јесте да дете неће умети да се снађе и прилагоди својој околини јер није навикло на тако нешто.
Ауторитарни стил
Овај стил родитељства који одликује висок ниво контроле, али ту је и низак ниво прихваћености детета. Овакви родитељи нису емотивно укључени, постављају кристално јасна правила и врло су доследни у њиховом спровођењу. Родитељи имају бројне захтеве и очекују да их дете испуни. Не хвале своје дете, већ му стално постављају нове задатке. Такође, поред тога што не одају признање својој деци када нешто добро ураде, одсутан је и физички контакт – не грле их, не љубе их, не мазе их. Дете одгајано на овакав начин је продуктивно и успешно, али није срећно и врло је чест низак ниво самопоуздања.
Индиферентни стил
Овај стил се другачије назива избегавајући. Карактерише га низак ниво контроле, као и низак ниво топлине и привржености. Родитељи су емотивно хладни и незаинтересовани за дете. Постављају му врло мале или никакве захтеве. Не пружају подршку и разумевање детету. Једна од одлика јесте да ретко причају са својим дететом и мало времена проводе заједно. Дете се осећа одбаченим, пружа отпор, жељно је родитељске пажње и љубави па ту пажњу тражи око себе. Често покушавају у школи да скрену пажњу на себе; некада на и не баш тако добар начин, па се као последица јављају недолично понашање, лоше оцене, проблем социјализације.
Научна истраживања су показала да се у пракси најбоље показао ауторитативни стил. Родитељ треба да пружи много љубави, пажње и подршке детету, али такође треба да постави јасна правила која се морају поштовати. Важно је препознати када и на који начин треба применити неко правило. Наравно, некада се понеко правило и прекрши, али битно је да сте генерално доследни и истрајни у њиховом поштовању. Док је дете мало сасвим је природно да је родитељ свеприсутан и да треба да научи дете свему. Међутим како дете одраста, оно постаје свесније зашто су нека правила добра и својевољно их спроводи. Дете је самосталније и зрелије и тада родитељска контрола треба да буде на нижем нивоу, како то у детету не би изазвало контраефекат. У ком год да су они узрасту, не заборавите да будете доследни и у вољењу и грљењу своје деце!
Аутор: Јасмина Ђуровић