Bolje nešto od nečega nego ništa od ničega
Ova čuvena alanfordovsaka maksima, bazirana na sirotinjskoj filozofiji preživljavanja, osnovni je kredo prosvetnih radnika u Srbiji. Zašto je to tako, prosudite sami. U međuvremenu, permanentno zadovoljavanje mrvicama sa monetarnog astala izvršne vlasti toliko je obuzelo prosvetne radnike da ključno šekspirovsko pitanje u ovom trenutku glasi – da li su prosvetari skromni jer su konformisti, ili su konformisti zato što su skromni?
Naime, bolje je i 10 odsto od plate nego 10 odsto plate – rezonuju u većini slučajeva prosvetni radnici. I stvarno, nekima od njih je i 36 000 dinara u novčaniku pravo bogatstvo! Bob Rok bi se raspametio od pomenute sume u džepu. A zamislite tek cifru od 56 000 dinara na mesečnom prosvetarskom nivou. “Kakav džekpot”, povikali bi prosvetni radnici. “Kakva nezajažljivost”, procedila bi vlada.
Nevolja je u tome što borba za veće i dostojanstvenije plate zahteva uzajamnu solidarnost (bratstvo što bi Francuzi rekli) prosvetnih radnika. Takođe, podrazumeva i zajednički protest protiv esploatatorskih reformi izvršne vlasti. Umesto toga, prosvetni radnici se u većini slučajeva zatvaraju unutar sindikata, neformalnih klanova ili po kabinetima i ćoškovima zbornica. Takav oblik atomizacije na koncu vodi njihovom uzajamnom nejedinstvu – pa čak i kada su u pitanju bezazlenije stvari od onih egzistencijalnih. Na primer, da li predmetni nastavnik zaljučnu ocenu upisuje u posebno polje ili u osnovnu rubriku. (Kakvih li tek tu škola mišljenja možete čuti). Istovremeno, strategija ko će kome oduzeti koji čas građanskog vaspitanja postaje pitanje života i smrti. Uzgred, možete li zamisliti prosvetnog radnika koji otima časove drugom prosvetnom radniku? To je recimo kao kad Sir Oliver dobronamerno otima sendvič Bobu Roku. Na žalost (ili sreću), nikada pouzdano nećemo saznati koliko se “šarmantnih” Sir Olivera i Oliverki u ovom trenutku šetka školskim hodnicima. Mada, siguran sam da svako od nas poznaje bar jednoga (ili jednu).
Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo
Nesolidarnost prosvetnih radnika nije jedina prepreka borbi za prosvetarsko bolje sutra. Tu je i vlast koja potcenjivački, kroz iskrivljene naočari sa pogrešnom dioptrijom, posmatra prosvetu i zaposlene u njoj. Zato je gornja alanfordovska maksima ključna za razumevanje odnosa vlasti prema prosveti i obrazovanju uopšte.
Uostalom, premijer je ne tako davno izjavio: “Oni koji rade u javnom sektoru i imaju znanje, a plata im je mala, mogu novi posao da potraže u privatnom sektoru ili na birou rada”.
Reč je o preporuci koja još uvek nije evoluirala u obećanje – ali koja frapantno nalikuje pragmatičnim sentencama Broja 1 i Šefa – “mudrih” rukovodećih kadrova tajne grupe TNT.
Ostavimo li za trenutak po strani maliciozni alanfordovski pasaž o birou rada, doćićemo do prve veće nelogičnosti u premijerovoj “humanoj” preporuci. Reč je o šablonizaciji kao vidu neracionalne strategije.
Uzmimo nastavnicu filozofije koja ima znanje i kvalitetan pristup učenicima ali koja nije zadovoljna visinom ličnog dohotka pa zbog toga napušta prosvetu i zapošljava se u privatnoj firmi kao sekretarica vlasnika – neobrazovanog skorojevića sa dobrim vezama u politici. Ovaj će je s afinitetom gladne hijene eksploatisati do mile volje a ona će trpeti mobing i kuvati gorke kafe zarad par hiljada “vajferta” više na tekućem računu. (Onih par hiljada koji su joj razbojnički oduzeti u prosveti).
Da li je ovo primer neracionalnog šablonizma – čak i bez obzira na to što tržište preterano ne ljubi filozofe? Na kraju krajeva, šabloni se i ne mogu primenjivati podjednako na sve profile u javnom sektoru. Dok recimo nastavnik informatike možda i može pronaći solidno nameštenje u privatnom sektoru, dotle nastavnica filozofije ili nastavnik sociologije to ne mogu. Da ne pominjemo ponižavajući tretman radnika u privatnom sektoru.
Pre 7-8 godina obreo sam se, kao mlađani pohađač kursa iz računovodstva (u organizaciji biroa rada), u jednoj ovdašnjoj firmi za distribuciju nemačkog motornog ulja. U pitanju je bio praktični deo nastave (nešto nalik dualnom obrazovanju koje premijer strasno zagovara), te je komunikacija sa vlasnikom, neobrazovanim japijem u opancima, bila gotovo neizbežna. Saznavši da sam završio Filozofski fakultet, vlasnik je poluposprdno obznanio kako je jedina vajda od moje diplome (u njegovoj firmi) ta što ću od sekretarice, koja je takođe završila Filozofski fakultet, sasvim sigurno dobijati najbolje skuvanu kafu. Pa sad neka neko kaže kako se ne isplati diplomirati sociologiju!!!
Pređimo međutim, ako ste se prethodno slatko nasmejali, na sledeće poglavlje.
Ako kaniš pobijediti ne smiješ izgubiti
Jedna od “simpatičnijih” teza izvršne vlasti glasi da prosvetu izdržava upravo privatni sektor. Na taj način stvara se opasno iskrivljena slika o radnicima u prosveti koji, osim što ništa ne rade, još i predstavljaju izdržavana lica – u prevodu parazite.
Kada se odnosi u društvu predstavljaju uz pomoć proizvoljnih i iščašenih teza, onda prosvetnim radnicima ne preostaje ništa drugo nego da javno iskažu demant i dreknu: NISMO IZDRŽAVANA LICA VEĆ OZBILJNI PROIZVOĐAČI ZNANJA!!! A znanje je, kao što znamo, moć!
Umesto toga, prosvetni radnice ćute – što ne znači da intimno ne priželjkuju pobedu u vidu dostojanstvenijeg statusa u društvu. No, intima je jedno a javna sfera nešto sasvim drugo. Povrh toga, prosvetari su toliko toga već izgubili (autoritet, status, ugled, identitet), da im pobedu trenutno pričinjava čak i minimalno ostvarenje minimalnih zahteva.
Stoga, nije čudno što se gornja alanfordovska maksima u prosvetnoj zajednici preokreće u: “Ako kaniš zadržati i to što si izgubio, nikako ne smiješ pobijediti”.
Nije važno sudjelovati, važno je pobijediti
S druge strane, prosvetni radnici se usled deficita protestnih strela uperenih prema vlasti neretko okreću sebi – to jest uzajamnim trvenjima, podmetanjima, podvalama, podmuklim spoticanjima, otimanjima časova isl. (Retke su zapravo škole u kojima ne postoji bar jedna od navedenih destruktivnih taktika).
I pored priličnog broja dobrih i poštenih idealista koji rade u prosveti – dominantni cilj više nije izvojevati kolektivnu pobedu – kao struka, već pobediti unutar kolektiva – kao individua.
Pomenuti cilj je, na žalost, u potpunom saglasju sa vrednosnim sistemom tržišnog kapitalizma, unutar kojeg istaknuto mesto zauzima upravo ideologija individualizma.
Bitno je prvi stići do cilja, pobediti, trijumfovati, ali i onesposobiti kolegu (koji se sve manje posmatra kao kolega a sve više kao rival), izbaciti ga iz koloseka, zgaziti ga kao glistu – samo da bi se stiglo do punog fonda časova.
S druge strane, zajednično (solidarno) učestvovanje u opšteprosvetnim aktivnostima gubi smisao i sve više poprima formu neprofitabilnog baldisanja.
Da stvar bude gora, sistem bodovanja prosvetnih radnika boluje od nepravičnosti i dodatno podgreva tinjajući (čast izuzecima) animozitet među članovima kolektiva. Na stranu to što način bodovanja u osnovnim i srednjim školama nije saglasan sa uredbom o ocenjivanju državnih službenika.
Ne predaj se nikad osim kad moraš
Prema Zakonu o opštem upravnom postupku, ocenjivanju su podložna sledeća postignuća državnih službenika: rezultati rada, samostalnost u poslu, stvaralačka sposobnost, preduzimljivost, preciznost, savesnost, saradnja sa kolegama… Ocene se kreću u rasponu od nedovoljan 1 do odličan 5!
Slično bi trebalo ocenjivati (bodovati) i prosvetne radnike. U protivnom, i dalje će časovi građanskog vaspitanja odlaziti prosvetarima čiji je jedini kvalitet duži radni staž, umesto idealistima koji kvalitetno izvode nastavu, osvajaju nagrade na takmičenjima, rukovode školskim sekcijama… (Osvojio si tri prva mesta na takmičenjima, ali koleginica ima godinu dana duži staž – žao nam je).
Nije stoga čudno što osećaj nepravde neretko pogađa prosvetne radnike koji savesno pristupaju poslu i veruju u pravičnost. Takvi se na koncu ili povlače u sebe, trajno odustajući od borbe za opšte dobro, ili se jednostavno predaju i odlaze iz prosvete. Osećaju naime, u skladu sa gornjom alanfordovskom maksimom, da moraju kapitulirati jer će u protivnom postati zalogaj u raljama takmičarski nastrojenih ajkula.
Tko izgubi dobitak dobije gubitak
Zahvaljujući nepravičnom bodovanju/ocenjivanju (jer šta je ocenjivanje ako nije bodovanje i vice versa) prosvetnih radnika (ne zaboravimo da se podstanarski status ne uzima u obzir), prosveta neretko, i sasvim alanfordovski, gubi dobitak i dobija gubitak.
Kvalitetni mladi stručnjaci odlaze (doduše neki i ostaju), a oni koji vrede uveliko orbitiraju oko planete tehnoloških viškova.
Doduše, nije samo nakrivo nasađeno bodovanje jedini dark sajd prosvetnog sistema. Razvrstavanje prosvetnih radnika na sindikate, stručne klanove i materijalistički orijentisane klike, kao i partijska podobnost direktora sklonih sitnom trgovanju (čast izuzecima) – vodi totalnoj nemoći prosvetne zajednice.
O protesnom angažmanu kao načinu ostvarivanja zajedničkih ciljeva da i ne govorimo. Naročito ne u klimi raspolućenih i protivrečnih interesa.
Zapravo, u takvoj klimi nije ni bitno da li će ministar prosvete doći iz PUPS-a ili iz SPS-a. Kao što nije važno ko će rukovoditi skupštinskim odborom za obrazovanje i nauku. Pomenute funkcije na kraju krajeva mogu obavljati i krpene lutke koje nepomično sede u resornim foteljama – jer prosveta je ionako izgubila svoje dobitke i dobila tuđe gubitke.
Bolje živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi.
Kako bilo, svaki bi se prosvetni radnik u Srbiji složio sa ovom alanfordovskom maksimom. Pogotovo jer se i premijer ovih dana iz petnih žila napinje da predoči javnosti kako neće biti potrebe javno raspravljati o planiranom uvođenju dualnog obrazovanja. (Stvar je već rešena). A krajnji cilj ovakvog “demokratski nametnutog” obrazovnog modela, treba da bude progres – to jest realizacija gornje alanfordovske maksime u tragikomičnoj praksi. Ali iskreno, ko zaista veruje u to?
S druge strane, nije isključeno da u Srbiji već sada postoje “prosvetari” koji bi oberučke prihvatili da sedam dana provedu kao milioneri u zamenu za sto godina bede u prosveti. Reč je o par ekselans kratkovidoj i sebičnoj maksimi “posle mene potop” koja, ruku na srce, savršeno funkcioniše u egoističnom (anti)sistemu izokrenutih vrednosti.
Ipak, slobodno (ne)mirno spavajte. Prosvetni radnici su jedini kvalifikovani kadar koji može vratiti izokrenuto vrednosno klatno u normalu? (Samo ih mangupi uništavaju).
Razmislite o ovome dok u smiraju dana budete iščitavali stare epizode Alana Forda na sitnom pesku (iluzija) nekog jonskog, egejskog ili jadranskog žala – morskog.
*Nazivi poglavlja dati su u standardnom hrvatskom prevodu Nenada Briksija.
Boris Jašović