Читајући и што треба и што не треба, случајно налетех на статус једне маме на Фејсбуку у коме хвали учитељицу своје кћерке.
Цитираћу је.
„В. Има дивну учитељицу, деца радо иду у школу… то је најважније… Она се досетила да направи Вибер групу за све родитеље, те ту да нам јавља све што нам је важно, кад су контролне вежбе, шта деца имају за домаћи… Родитељи углавном одушевљени…“.
Искрено, мене је само одушевила ова констатација да дјеца радо иду у школу, а све даље ми је понижавање дјечје интелигенције и свјесно гурање властитог дјетета у категорију неспособних.
Не спадам у оне људе који зазиру од модерне технологије. Напротив, у великој мјери користим и у току сам са чарима интернета и свих могућих апликација које данас имамо за све и свашта, али исто тако се сјећам да сам о томе кад имам контролни, и шта ми је важно у школи водила рачуна ја, а не моја мајка или отац. О томе да сам противник прераног и претјераног везивања дјеце за технологију и све те справице, не желим да говорим, јер сви ми знамо шта је за нашу дјецу најбоље. Друге бриге мене брину…
Свједоци смо колективне апатије, која из дана у дан све више маха узима код младих људи. Чињенично стање је да све више одраслих, а младих особа (од двадесет година па на више) живи са родитељима и на њихов рачун. Без воље да заврну рукаве, узму судбину у своје руке и започну борбу звану живот. Родитељи једни другима кришом препричавају муке, како им у кући до подне спава син мезимац, бранећи га да није крив он, већ је проблем у систему, у власти, друштву, данашњици. Мајке пуне разумјевања бране своје њежне дјевојчице – па шта ако има 28 година, а не зна ручак да спреми, има времена научиће, за сада ће мајка да јој спреми и однесе ручак у собу, да се она не мучи. Уз обавезно – није дијете криво, таква су времена.
Родитељи, молим вас, престаните да стварате неспособне људе
Да, из најбоље намјере радите ужасне ствари! Уништавате своју дјецу, гурате их у пропаст! Чуј, молим те, да учитељица јавља родитељима на Вибер када дијете има контролни и које су му обавезе! Сама чињеница да је некад неко, ко је вјероватно био довољно стручан за то, одредио да је дијете и физички и психички способно у тој доби да крене у школу, да у тој школи добија одређене обавезе, испуњава одређене задатке и усваја одређена знања, довољан је показатељ да је ваше дијете зрело и одговорно за те активности.
Пустите га. Јер, то је једини начин да његова мала главица мисли, расте, учи и сазријева. То што ћете ви мислити за своје дијете, знам радите из најбоље намјере, али му пружате медвјеђу услугу. Стварате му представу у глави да је то тако нормално, да тако треба да буде, да живот тако функционише. И, шта? Године пролетиле, а ви се питате зашто ваше дијете има тридесет година и урла по кући, јер побогу ви немате новац за баш онај аутомобил који се њему свиђа, или баш за оно путовање на које иду сви његови пријатељи.
Знам, ваше дијете је ваш анђео, вјероватно највећи извор ваше среће, и да бисте обе своје руке дали да њима ништа не фали. Али, колико год вам сурово звучало, колико год да сте га чекали и да сте му се радовали (и да му се и дан данас радујете), вјерујте ми, неће му круна с главе спасти, ако му задате одређене обавезе. Можда вас у том моменту неће разумјети, биће љуто на вас, али кроз десет, петнаест година ће вам захваљивати на том. Сваки пут кад се самостално избори за нешто, сјетиће се вас који сте га научили да мисли, реагује, наилиази на проблеме и проналази рјешења.
Учите дјецу да буду самостална, стварајте им обавезе сходне њиховим годинама, учите их да се за већину ствари које желимо, морамо сами потрудити и изборити. Да иза сваке награде и сваког успјеха стоји рад, труд и залагање, а не мама или тата. Дебили се не рађају, ми их стварамо!
Пише: Љиљана Шпанић
Извор: Детињарије