Ћурчин: Ми морамо да се одлучимо да ли нам је битније да имамо огромне стадионе или пристојне школе

Наставник тешко повређен у сукобу ученика на утакмици хуманитарног турнира „Гимназијада“ у Београду, малолетник претукао професора школе у Бачкој Паланци… Насиље је ушло у школске распореде, а ово су само последњи инциденти у низу годинама уназад.

Потпредседник Независног синдиката просветних радника Никола Ћурчин казао је за Н1 да је јучерашњи штрајк просветара „директна реакција на оно што се десило“, као и да је „насиље друштвени феномен“.

„Ми као просветни радници не можемо више да зауставимо продор насиља у школе. Имамо три захтева, један је делимично усвојен, али не на прави начин, то је питање суспензије ученика, ми смо хтели да вратимо наставницима могућност суспензије са часа. Сада се дешавају суспензије у случајевима тешких прекршаја, бар смо се за то изборили, данас имате могућност да ако се деси неко екстремно насиље у школи, можете на неки период да суспендујете ученика. Други захтев је везан за укидање анонимних пријава просветној инспекцији, оно што смо видели да анонимне пријаве просветној инспекцији углавном служе да се добију пожељне оцене, притисак на наставнике. Трећа ствар је измена кривичног законика, да добијемо исти статус као што имају адвокати, да сваки напад на запослене у образовању у школи или ван школе се најстроже санкционише“, каже он.

Како је рекао, све што прича делује као нека врста репресивних мера.

„Нама је дата одговорност, а немамо механизме да успоставимо безбедно окружење за себе саме, а камоли за децу за коју преузимамо одговорност. Ми желимо да школе буду безбедна места, мислим да је та порука битна овом друштву да би насиље престало, да се бавимо узроцима, то не може да се деси за један дан, али морамо да учинимо школе безбедним местом, то желимо“, каже он.

Професорка Филозофског факултета и потписница Мајске платформе за борбу против насиља Јелена Врањешевић сматра да то „није довољно“.

„Оно на чему је фокус њиховог прогласа и захтева је интервенција, шта радимо у ситуацији кад се насиље деси, оно на чему смо се ми базирали је превенција, како да превенирамо будуће насиље, зато што се ја плашим да ако останемо само на интервенцији, довешће до нових проблема, неће решити проблем насиља. Питање је до када можемо да чинимо мере строжим, у једном тренутку то мора да стане“, каже она.

Врањешевић додаје да „стално гомиламо протоколе, правилнике, којих се онда не придржавамо“.

„Овај проблем није преко ноћи настао, ово је досегло екстреме којих никад није било. То су неки екстреми, оно што је и основа када причате о решавању насиља у школама, морате насиље да прекинете, да престане да се дешава, а онда да почнете да се бавите људима који су у проблему с којима треба разговарати“, каже Никола Ћурчин.

Додаје да „стално морате да имате процес где се ради превенција“.

Врањешевић истиче да „школа као добра заједница нама није непознат појам“.

„Кад сам ја ишла у школу, она је имала елементе добре заједнице. То није бесповратни процес. После трагедија 3. и 4. маја, често смо били позивани у школе, наставници, родитељи су били уплашени, нису знали како да разговарају са децом, ту ви видите како почиње да се гради заједница, ставили дете у центар и схватили да су сви партнери у најбољем интересу детета, нажалост, то је трајало кратко, опет смо се вратили у своје устаљене обрасце“, каже она.

Каже да је радује што „види савезнике“.

„Видим наставнике као савезнике, мислим да треба мобилисати, изградити разна савезништва, нисам сигурна, ми планирамо један дијалог са разним заинтересованим странама, планирамо одлазак у министарство, разговор са људима који су задужени за имплементацију“, каже она.

Ћурчин је позвао све грађане да их подрже.

„Мислим да ово друштво мора да се одлучи, ја бих то можда мало пластично објаснио – морамо да се одлучимо, да ли нам је битније да имамо огромне националне стадионе или пристојне школе, ово друштво нема новца да плати и једно и друго. И морамо да се одлучимо. Опет имамо проблеме, опет се занемарује оно што је суштина и опет се бавимо летећим аутомобилима, да се манемо мало летећих аутомобила, једна од најбитнијих ствари која ће определити некога да живи у овој земљи јесте да ли ће имати пристојно школство“, каже он.