У реду, мало је оних који су родитељи и читају овај текст, а да на њих њихови родитељи нису викали. И можда смо могли да испаднемо боље, али није баш да смо потпуно изгубљени случајеви.
Али није свако викање исто. Бројна истраживања су показала да континуиране вербалне увреде имају исти негативан ефекат као редовне батине. Али оно што мали број истраживања разјашњава јесте шта су заправо вербалне увреде, а шта је викање на дете.
Само викање много је мање штетно, ако није праћено увредама на рачун детета. Када вербална дисциплина погађа срж дететовог бића, када утиче на његов став о себи самом, ту настаје проблем.
Ево и примера. Ако ваше дете, рецимо, проспе сок у ваше крило, а ви гласно викнете: „Ух, бре!” нисте ви напали дете, његов карактер и њега лично. Мале су шансе да је дете то урадило намерно. Али, ако викнете на дете: „Идиоте један! У шта гледаш?! Не могу да верујем шта си урадио!”, то је већ проблем.
Ова друга реакција је директан напад на дете и у његовом уму може формирати негативан став о себи и својим способностима, чак и ако нисте ни мрвицу повисили тон док сте говорили. Можда најкритичнији део је када кажете: „На шта си мислио? Не могу да верујем шта си урадио?” Овакве речи путују директно у дечје срце и мозак и формирају њихов став о себи. А тај став обично буде:
„Ја сам глуп. Ја сам неспретан. Ја сам лош.”
И није битно колико сте ви дивни према свом детету у свим другим ситуацијама, колико му пажње посвећујете, нећете тиме обрисати негативне ефекте вербалних увреда. Дете којем се говори да је лоше и неваљало, задржаће такво мишљење о себи и онда када га мазите и тетошите.
Други пример: Ако детету које покушава само да сипа сок сваки пут говорите: „Нека, пусти мене, просућеш.”, дете ће лако о себи почети да мисли да је неспособно, што ће даље утицати на његово понашање тако што ће лако одустајати од тога да сам уради неке ствари или очекивати од других да донесу важне одлуке. Можда ви детету посвећујете пажњу и стављате га у центар свог света и можда је оно свесно да је важно, али то не мења ствар да се осећа неспособним јер му није дозвољено да ствари ради само.
Негативно мишљење које о себи стекнемо у најранијем детињству снажно ће утицати на наше самопоуздање кроз читав живот.
Наравно да готово сваки родитељ с времена на време изгуби контролу и почне да виче на дете. Молим вас, трудите се свим силама да то избегнете. Али, ако журите на заказан лекарски преглед, дете не жели да се обуче, а управо сте просули и пуну шољу кафе, тешко да ћете остати смирени и покушати да кроз игру и шалу наведете дете да вас послуша. И то је разумљиво.
Повремено викање не чини вас лошим родитељем. Оно што карактерише лошег родитеља је константно викање и вређање детета, које дубоко у његовој души усађује негативна веровања о себи. То што подижете тон, много је мање штетно од речи које изговарате.
А за оне који кажу: „Ако ниси строг родитељ, деца ће ти постати млакоње.” имам једноставан одговор: „Живот ће се побринути за то да им зада довољно препрека и проблема. Родитељи треба да буду ту као ослонац, да тешке тренутке ублаже, не да их створе.”
Да бисте открили какав сте родитељ, постоји једно, једноставно питање које треба да поставите себи: „Шта моје дете мисли о себи, као резултат тога што сам му ЈА родитељ?”
A.Ц.