„Halo?“
„Dakle, znaš šta! Ti bi iz novina saznala da sam umrla!“ šalila se Ljubica. „Da te ja ovako ne pozovem, nikad se ne bi setila!“
„Ljubice!! Kako mi je drago da te čujem! Nemoj odmah da me napadaš, da znaš da stalno mislim na tebe!“ pravdala se Dušanka. Uvek se radovala da se čuje ili vidi sa bivšom koleginicom.
„Uh, misliš, misliš, kako da ne! Kako si mi, jesi u gužvi? Imaš par minuta da se ispričamo malo?“ upita Ljubica.
„Imam, naravno!“ reče Dušanka
„Pričaj, kako si?“
„Dobro sam, gužva standardna, ali ne žalim se. Ti?“
„Pa, onako, znaš već, tek što smo počeli školsku godinu, a ja već umorna. A inače je sve u redu.“ reče Ljubica.
„’Ajde, glavu gore! Sad će neki štrajk, neće dugo trajati ludilo!“ provocirala je Dušanka sipajući kafu u šoljicu.
„E, da znaš i da se planira štrajk!“ reče Ljubica.
„U, baš si me iznenadila!“ reče Dušanka sa osmehom. „Da je drugačije ne bi valjalo!“
„Ne, stvarno. Kažu u sindikatu da idemo ovaj put do ispunjenja zahteva, šta će od toga biti – pojma nemam!“
„Šta su zahtevi?“ upita Dušanka, iako je znala odgovor.
„Pa, plate, naravno. Ništa nisu ispunili, i nemamo drugi način da se izborimo.“
„A tako ćete se izboriti, ne pitaj!“ Dušanka odmahnu rukom. „Daće vam tri koma dva posto i zapušiti vam usta na duže staze. I da ti kažem, to mi je uvek bilo neverovatno, znaš koliko puta smo pričale o tome. Oko plata svi hoće da štrajkuju, a gomila drugih stvari koja ne štima, i koja je još gora od malih plata – nikom ništa.“
„Baš tako!“ reče Ljubica. „Kako je krenulo, uskoro ćemo morati u panciru da dolazimo na časove, roditelji – znaš već, deca – da ne govorim, uslovi rada… Ma, šta tebi da pričam! Bitno da smo dobili bele table, a flomastere nemamo, bar da su ostavili zelene pa da škripim kredom kao pre sto godina! Užas! Kako je kod tebe?“
„Dobro je, evo da se pohvalim, položila sam engleski B2!“ ponosno reče Dušanka i otpi gutljaj kafe. „Znaš da od ove godine uvodimo nastavu na engleskom po Kembridž programu, pa i ja moram da imam sertifikat!“
„A, svaka čast! Rekla sam ti ja – ti ćeš pre ili kasnije postati direktor tamo! Ti si predodređena za nešto veliko!“ Ljubica je uvek smatrala da Dušanka zaslužuje mnogo više od onoga što je radila. Odudarala je po svemu – i po kapacitetima, i interesovanjima i vaspitanju.
„O, hvala ti, draga moja… Imamo konkurs za nova radna mesta, povećava se broj đaka, pa sam oko toga dosta angažovana, znaš, ja moram da budem na svakom razgovoru, i dajem izveštaj i preporuke, ja sam ti nešto između školskog psihologa i ejč-ara.“ reče Dušanka.
„Što ne cimneš nekog iz škole?“ začudi se Ljubica. „Svi bi poleteli od sreće da ih pozoveš!“
„Da znaš da sam pomislila na to, ali pošteno da ti kažem – nemam koga. Eto, iskreno, ne kažem to zato što te volim nego što je stvarno tako – da znaš engleski, ne bih ni razmišljala, odmah bih te pozvala. A ovo ostalo…“
„Dobro, nije baš tako, preteruješ…“ ljutnu se Ljubica.
„Kako nije? Eto reci nekog koga bih bez blama mogla da preporučim!“ reče Dušanka.
„Pa, ima… Nije baš da nema!“ Ljubica je svaku kritiku na račun svog kolektiva shvatala kao napad na sebe, i imala je snažan poriv da se brani.
„Daj ime, konkretno! Da me ne bude sramota, i da stojim iza tog nekog! Reci!“
„Pa, eto, na primer Miru…“ reče Ljubica.
„Ti nisi normalna!“ zapanjeno reče Dušanka.
„Što? Znaš i sama koliko se trudi, i deca joj dobijaju nagrade, i…“
„Miru koja ima otvoren profil na fejsu, i kači svoje klipove gde skače po stolovima na narodnjake? Ili u bikiniju na plaži, i đaci to gledaju?“ Dušanka se stresla pri samoj pomisli da takvu osobu dovede direktoru.
„Dobro, koga to briga šta ona radi na fejsu?!“ čudila se Ljubica.
„Jesi luda? Pa, ljudi plaćaju deset hiljada evra godišnje ovu školu. Većina su stranci. Zamisli da mi dođe neko sa telefonom i pokaže tu sramotu!“ reče Dušanka.
„A, pa nisam znala da i to gledate…“
„Pa, onaj ko plati tolike pare ima te pod lupom, kapiraš? Hajde, daj nekog ko radi kako treba, ne kasni na časove, trudi se, razvija se, ko je pristojan, uredan, ko se primereno oblači… razumeš, neko koga bi ti volela da bude uzor tvom detetu.“ reče Dušanka.
„Evo, sad mi pade na pamet Sandra. Ona je sve to, i još više.“ doseti se Ljubica.
„Samo što više nije u školi, a ni u zemlji. ’Ajmo dalje.“
„Dobro, pričamo ko ispunjava te uslove. Ona ispunjava. Eto, imaš i Bilju.“ nastavi Ljubica.
„Bilja ne zna ni srpski, a kamoli engleski, i znaš i sama da ima tanke živce, više puta je ulazila u konflikte sa roditeljima i decom.“
„Pa sad, ti bogatuni uvek traže dlaku u jajetu! Tako nikad nikog nećeš naći!“ reče Ljubica.
„Nemoj da si subjektivna! Glupo je da ih braniš kad znaš da sam u pravu. Ja bih najsrećnija bila da imam koga da predložim. Direktor očekuje da budem proaktivna, da se uključim, a ja nemam nikog!“ žalila se Dušanka.
„Pa, mnogo si stroga…“ reče Ljubica i slegnu ramenima.
„Hajde ovako. Da ti otvoriš privatnu školu, i naplaćuješ godinu deset hiljada evra, i da prvog septembra treba da staneš pred roditelje, kao direktorka škole, i predstaviš kolektiv koji će oni toliko plaćati, koga bi iz škole volela da imaš? Da ga onako ponosno prozoveš, predstaviš ga roditeljima i deci, sigurna da će zadovoljiti očekivanja onih koji su toliki novac izdvojili!“
Ljubica je nekoliko trenutaka ćutala. „Pa… Mmmm… Čekaj… Sad morala bih da razmislim, ali znaš i sama da ima mnogo ljudi koji se trude, i bez obzira na malu platu rade…“
„Znam, samo reci mi kako se zovu!“ reče Dušanka.
„Dobro, razumem šta hoćeš da kažeš, ali nije to sve tako crno, znam da ima onih koji ne rade, ali ima baš vrednih i dobrih nastavnika!“ pokuša Ljubica da skrati priču.
„I dalje čekam!“ Dušanka nije odustajala.
„Eto, bilo bi mi super da predstavim, recimo, Vuka!“ reče Ljubica, srećna što ima još jednog kandidata.
„Pa, da ga ovi stranci jednom vide onako pijanog, ispisali bi decu istog sekunda! Budi realna! Kakav Vuk?“ brecnu se Dušanka.
„Tako možeš svakome naći manu!“ ljutila se Ljubica.
„Neka bude da ja preterujem, samo kad budeš smislila koga bi u toj svojoj zamišljenoj školi volela da imaš, javi! Ili, evo ovako ćemo“ doseti se Dušanka i spusti šoljicu na sto. „Da se naše škole plaćaju, koliko bi je ti platila svom detetu?“
„Ovu školu gde radim? Gde smo zajedno radile?“
„Da, da, sa ovom postavkom ’nastavnika koji se trude’, koliko bi platila pa da ti ne bude žao?“
„Pa… Ne znam sad tako kad me pitaš…“ Ljubica se počeša po glavi.
„Koliko? Hiljadu evra, dve, pet?“
„Pa, nemam ja te pare…“ tužno reče Ljubica.
„Eto, zamisli da imaš, da pare nisu problem. Je l’ bi platila da ti taj Vuk, i Bilja i ostala ekipa uče dete, jedno osam hiljada evra?“ upita Dušanka.
„Pa, iskreno…“ Ljubica je zamuckivala.
„Čekam…“ reče Dušanka.
„Pa, možda bih ipak dodala još dve, i odvela dete u tu tvoju privatnu hahahah. Pusti školu, šta još ima novo? Kako deca? Kad ćemo na kafu, ali pravu, ne ovako preko telefona?“
Autor: Maja Bugarčić