Premalo nečega ili previše nečega
Roditeljstvo je veoma složen proces za koji nema baš nekog preciznog recepta. Šta god radili, nešto ćemo sigurno zabrljati. Manje ili više, na ovu ili na onu stranu. Premalo ili previše, jer teško je u svemu naći pravu meru. Različiti uzrasti, različita mera…razičita deca, opet različita mera, zadovoljavanja ili nezadovoljavanja nekih potreba deteta.
„Da li je bolje da mu udovoljim ili da mu ne udovoljim u svemu…?“, pitaju se roditelji.
„Zavisi…“, reći će „mudri“ psiholozi.
„Od čega zavisi, kada, koliko…?“, pitaće zbunjeni roditelji, „pa od uzrasta, sposobnosti deteta…“, opet će mudri savetnik…
„Pa, jel ima neka tabela, neki recept, norme…“, opet će roditelji vapeći za čvršćim znanjem…
„Pa, morate da osetite svoje dete, njegove razvojne potrebe i mogućnosti…
Detetu treba optimalna frustracija, da ga ne traumira ali i da ga ne razmazi“.
„A kolko grama frustracije detetovih potreba je optimalno na kom uzrastu, da izvinte…!?“.
„E, pa zavisi…“.
I stalno nešto od nečega zavisi, i dok shvatiš o šta od čega zavisi deca nam porastu, više ili manje nakrivo ( mada mogu ta saznanja da posluže za popravni ispit kad postanemo babe i dede, „da se ne baci“.)
Dobro, posle psihoterapeuti ispravljaju te krive drine. Moramo i mi od nečega da živimo (mi psihoterapeuti, ne mi roditelji. Ja „sedim na obe stolice“).
Da, jedna opasnost je trauma, osujećenje neke potrebe deteta u meri koja deluje na dete kao trauma, teško podnošljivo. Druga opasnost je „fiksacija“, preterano zadovoljavanje neke potrebe deteta za koje se ono zakači-fiksira za taj stadijum razvoja ( na primer „očekuje, kao beba, da mu u životu sve padne sa neba, bez truda…“).
Do čega to dovodi? Traumirani i fiksirani će izbegavati osujećenje neke svoje potrebe kako znaju i umeju, grčevito. Ili će izbegavati sve situacije u kojima bi ta potreba mogla biti frustirana ili će, raznim oblicima manipulacije, uticati na druge da im zadovolje tu potrebu po svaku cenu.
Ne dađoh vam ni ja recept ( jer ga ne znam). Negde ćete sigurno pogrešiti, i pomirite se sa tim, da vam roditeljstvo ne bi postalo trauma. Razvijajte „sluh“ za svoju decu kao da su žice na gitari. Ne pretežite da ne puknu, ne olabavljujte previše da ne budu ispod tonaliteta koji život traži. Nikakav recept ne može da zameni taj „sluh“.