Демократија је један од највећих домета савременог развијеног и цивилизованог друштва – тежња ка политичком систему у којем сви грађани имају право гласа, једнакост пред законом и могућност да учествују у обликовању колективне будућности. Но, пренети ове принципе дословно на сваку сферу друштва, укључујући школство, представља дубоку заблуду. Школа, и шире образовни систем, није и не може бити демократска институција у смислу у којем је то држава – не зато што је против демократских вредности, већ зато што почива на специфичним облицима одговорности, знања и ауторитета који се у демократском друштву штите, али се другачије испољавају него у политичкој арени.
Хијерархија знања и одговорности
У образовању не може бити равноправности улога између онога који зна и онога који тек стиче знање. Професор, наставник, ментор – не добија своју легитимност због гласова ученика, већ због знања, стручности и способности да пренесе и развије мисао. Ученик или студент, који се тек налази на путу образовања, не може бити равноправан субјект у одлучивању о сопственом знању, јер би то значило укидање самог смисла школе.
Замислимо да у болници пацијенти одлучују о терапији уместо лекара, или да у суду оптужени одређује пресуду. И образовање има своју унутрашњу логику и одговорност – и та логика није заснована на гласању, већ на критеријуму, мери, знању и стручности.
Заблуда о „демократији у школству“
У последње време све чешће се чује парола: „Наставнику је место уз ученике.“ Ова фраза, иако можда емотивно звучи солидарно, у својој сржи носи дубоку конфузију о природи образовног процеса. Ако ученици и студенти постану критеријум знања и оцене, ако они одлучују колико су научили, шта желе да уче и како да буду оцењивани – тада школа престаје да постоји као простор образовања, а претвара се у позорницу импровизованих улога, где је знање замењено шумом субјективних уверења и популистичким надметањем.
Образовање није арена за перформанс, већ озбиљан, често захтеван, дуготрајан и неретко болан процес сазревања у мишљењу. Демократија као политичка вредност не захтева да се све друштвене институције понашају по моделу народног збора. Напротив, њена снага се огледа у томе што зна да препозна где су границе колективног одлучивања, а где су потребни критеријуми стручности и одговорности.
Етос образовања и погубна релативизација
Млади људи, пре свега они пунолетни, данас су врло често у праву када властима и широј друштвеној заједници испостављају захтеве за нужним променама. То је њихово право и обавеза, јер ће они живети у друштву које се сада креира. Они су, како се то некад говорило, „градитељи будућности“. Демократија, владавина права (пре свега правде, укључујући и ону социјалну), медијске слободе, друштво једнаких шанси – вредности су за које се треба борити. Било би чудно да млади нису у том табору.
Ипак, ако се студенти, или средњошколци, понашају као да су носиоци апсолутне истине, ако претварају протест у облик самодраматизације или посежу за насилним средствима – тада уместо да говоримо о критичком мишљењу, заправо говоримо о замени улога и деструкцији етоса образовања. Критичко мишљење не подразумева ароганцију, већ способност да се саслуша, разуме, испита, па тек онда закључи.
Посебно је опасно када се створи клима у којој наставник мора да се „покаје“ пред ученицима, да им се додворава, да их слави без мере и контекста. Погрешно је рећи да је то демократизација односа, то је деконструкција ауторитета без стварне основе, која води у регресију, а никако у прогрес.
Још је опаснија појава када већина одлучује да физички нападне мањину која се не уклапа у клишее. Када они који другачије мисле бивају омаловажени, провоцирани или чак физички нападнути – тада говоримо о крајњој изопачености слике „демократизованог школства“. Већина која угњетава мањину никада није прогресивна. То је образац сваког тоталитаризма. Образовање мора да штити појединца, његово право на став, мишљење, знање, на тишину, на уздржаност и различитост.
Зрелост демократије препознаје границе
Друштво мора бити демократско. Нема у данашњем свету развијене земље, са високим животним стандардом својих становника, која није демократска. То је императив времена. Можемо да теоретишемо и филозофирамо о томе данима и годинама, али то је напросто тако. И нема друге него прихватити ту чињеницу.
Ни друштво ни школа, међутим – не смеју бити популистички. Школа треба да буде заснована на вредностима које демократија штити, али које се не могу свести на механизам гласања или једнакост свих у свему. Школа захтева разлику, хијерархију одговорности, јасноћу улоге и критеријуме који не зависе од мишљења масе. У противном, школство престаје да буде образовно, а постаје позориште, и то лоше режирано.
У име лажне демократије, можемо разрушити последње бастионе знања и критичког мишљења. Права демократија то не чини – она их чува, негује и развија. И да је наставнику пре него уз ученике, место у учионици испред њих – не зато што је бољи човек, већ зато што му је то професионална и морална одговорност.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора
Ставови сутора у рубрици Лични став су, као што и назив рубрике каже – лични и не одражавају нужно стаб редакције