Deca uče šta je glas, glasanje i demokratije i mnogo pre nego što prvi put izađu na biralište.
Prvi put deca glasaju u svojoj glavi mnogo pre nego što postanu punoletni. Kad se porodica dogovara hoće li u park ili u bioskop. Da li će za večeru biti palačinke ili pita. Nečija ideja dobila je podršku, neko je ostao u manjini. Ali odluka je važila za sve.
Često o izlasku na izbore govorimo kao o nečemu što počinje sa osamnaestim rođendanom, kad se u ličnu kartu upiše pravo glasa. A zapravo je to samo poslednja stanica jednog dugog puta. Navika da se izađe na izbore, da se mišljenje računa i da se rezultat prihvati, gradi se godinama, i to mnogo pre nego što dete ikada čuje reč „birač“.
Zato su porodične rutine važnije nego što se čini. Glasanje o filmu za večeras, o tome šta ćemo za desert, o boji zidova u dečjoj sobi. Dete koje je makar jednom izgubilo glasanje, a da mu zbog toga niko nije oduzeo ljubav ni dostojanstvo, uči jednu od najtežih demokratskih lekcija: pravilo važi i onda kad nisam pobedio.
Koliko rano i na koji način
Do šeste godine nema potrebe za pričom o izborima, ali ima potrebe za iskustvom. Sitna zajednička glasanja, dogovori, čekanje reda, poštovanje pravila igre. Tu se uči da se mišljenja broje i da gubitak nije katastrofa.
Od sedme do jedanaeste godine dete već može da razume šta je biralište, zašto je glasanje tajno i zašto je važno da glasa svako. Ovo je odličan uzrast da dete povedemo sa sobom na biračko mesto. Ne zato da bismo ga učili politici, nego da vidi da je izlazak običan, ozbiljan i pomalo svečan čin. Roditelj koji se obuče malo svečanije i kaže „idemo da glasamo“ šalje glasnu poruku.
U tinejdžerskim godinama razgovor postaje pravi. Tu govorimo o stvarnim temama, dozvoljavamo da se ne slažemo i učimo mlade da pitaju: odakle je ova informacija, ko ju je objavio, ko ima interes da u nju poverujem? Medijska pismenost je danas deo građanskog vaspitanja, jer deca političke poruke ne dobijaju samo od nas, nego i sa ekrana.
Šta prenosimo, a šta ostavljamo detetu
Ovo je pitanje na koje roditelji odgovaraju ili sa „ništa, neka dete samo odluči“, ali češće sa „naravno da prenosim svoje vrednosti“. Mislim da je istina u razlici između procesa i opredeljenja.
Vrednosti procesa treba otvoreno da prenosimo. Glasanje je odgovornost. Svaki glas se računa. Drugačije mišljenje zaslužuje poštovanje. Pre odluke se informišemo. O ljudima koji misle drugačije ne govorimo s prezirom.
Partijsko opredeljenje ne treba da namećemo detetu. Ali budimo iskreni: potpuna neutralnost ne postoji, deca upijaju ono što čuju za stolom. Zato je pošteniji model onaj u kom kažemo: „Ja mislim ovo, evo zašto, a ti ćeš sam doći do svog zaključka.“ Dete koje vidi da se može razmišljati drugačije od roditelja, a ostati voljen, nauči nešto što nijedan izborni program ne može da mu da.
Šta se kod nas promenilo
Od pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, novembra 2024, u Srbiji su među najglasnijim zagovornicima izbora upravo mladi. Studenti su skoro dve godine tražili vanredne parlamentarne izbore, prikupljali potpise na stotinama štandova širom zemlje, a sada, uoči glasanja 25. oktobra, deo tog pokreta stoji i na biračkom listiću.
Deca koja danas imaju deset ili dvanaest godina odrastaju uz tu sliku: stariji brat ili sestra, komšijski student, neko koga poznaju, izlazi na ulicu i traži da se pita, traži odgovore. Generacija koju smo olako nazivali nezainteresovanom pokazala je da ne prepušta stvari slučaju i da je i te kako svesna vrednosti svog glasa. To je građansko vaspitanje koje niko nije planirao, ali se dogodilo.
Ovde moramo biti iskreni prema čitaocu. Da li će neko glasati za studentsku listu, za vlast ili za opoziciju, često je pitanje oko kog se odrasli u istoj porodici razilaze, a deca to vide. Zato bih jasno razdvojila dve stvari: poštovanje prema svakome ko izlazi na izbore i traži da oni budu pošteni, i podršku bilo kojoj listi. Prvo je demokratska kultura. Drugo je lični izbor i neka tako ostane.
Porodica u kojoj se o izborima može razgovarati i kad se ne slažemo uči više od one u kojoj su svi složni.
Rečenica koja nauči više od programa
Najviše se ne prenosi ono za koga glasamo, nego ono što mislimo o samom glasanju. Rečenice poput „svi su isti“ ili „ionako se ništa ne menja“ izgovaramo iz umora ili razočaranja, a deca ih čuju kao pouku i prihvatanje lične nemoći. Tako se, korak po korak, uči cinizam i povlačenje, mnogo efikasnije nego što bilo koja partija može da nauči lojalnost.
I razumem odakle te rečenice dolaze. Većina nas nije ravnodušna, nego iscrpljena. Ali dete ne vidi našu iscrpljenost, ono vidi naše odustajanje. Zato je važnije da nas vidi kako izlazimo na izbore, makar nezadovoljni, nego da nas čuje kako lepo govorimo o demokratiji dok ostajemo kod kuće.
Prvo glasanje kao događaj
Osamnaesti rođendan donosi mnogo toga, a pravo glasa je jedna od retkih stvari koja mladom čoveku govori: ti si deo zajednice i tvoj glas se računa. Vredi ga obeležiti. Ne govorom, nego običnom gestom: da ga neko povede, da ga pitaju kako je bilo, da se prvo glasanje ne završi neprimećeno kao još jedan dan.