Просветни радници годинама траже да им се осим повећања зарада, омогући и нормалан рад. То подразумева да не морају више да трпе непоштовање и агресију ученика, као и њихових родитеља. Сведоци смо да се скоро на дневном нивоу дешавају инциденти, а обећања да ће се све уредити и променити на боље, за сада су само то – обећања.
Гошћа емисије 3Д на Инсајдер телевизији Ана Димитријевић из Форума београдских гимназија каже, да је насиља у школама било и раније.
“Чињеница је да је насиље увек постојало, али овај ниво насиља између деце, деце према наставницима, родитеља према наставницима, чак можда у неким случајима и наставника према деци. Апсолутно је на све једном вишем и перфиднијем нивоу, поготово што сада ми имамо и сајбер насиље које не мора бити физичко, не мора бити директан контакт између две особе, него може бити оно што се међу децом најчешће догађа, насиље на интернету и на мрежама.”
Ана Димитријевић објашњава да често људи кажу за просветаре “само траже плате”, али да то није истина. Јер, повећање зарада је само један од њихових захтева.
“Велики број просветних радника од своје плате не може својој деци да приушти екскурзију, патике, гардеробу и то ствара једно подсвесно незадовољство. Знате, јер ви када сте наставник, ви треба да дођете на час задовољни, треба да дођете насмејани и треба да имате неку животну енергију којом ћете у ствари то знање некако представити деци, да она желе да га упију, да воле да дођу у школу. И сви се сећамо неких наставника које смо много волели, без обзира на то што је школа генерално, бар једном дневно смор, што би рекла деца.”
Она се осврнула и на недавну изјаву премијера Милоша Вучевића, који је негодовао због штрајка просветних радника, поменувши да просветарима треба вратити достојанство.
“Морам да кажем да то достојанство о коме господин Вучевић прича, њему хвала што сматра да то тако треба да буде, али оно се између осталог враћа и материјалним статусом и условима у којима ми радимо. Ми се трудимо у разним предметима, нарочито кад су у питању друштвене науке, да деци пуштамо неке филмове које сматрамо да у свом животу треба да погледају, које су битни за њихову општу културу, које повежемо са градивом. Али, ви имате много школа у којима немају основне услове, немају тоалете како ваља, немају климе и раде на +40 степени. Значи све то спада у то достојанство о ком господин Вучевић прича.”
Ана Димитријевић каже да је струка свесна да не може све да се постигне одједном, али да треба почети са решавањем проблема, јер је просвета дуго запуштена област.
“Када бисмо ми видели ту добру вољу, онда бисмо можда имали стрпљења да нешто сачекамо. А, овако све је само на папиру, све је декларативно, а заправо, ми смо увек некако остављени посљедњи, остављени по страни и рачуна се на то да ћемо због тога што радимо са децом, да они не би имали последице, ми на крају поклекнути, повући се и рећи, добро, нема везе, важно је да они завршавају школу, да добију сведочанства, да имају закључене оцене, да могу да иду на пријемни за средњу школу или факултет. И онда се ту, заправо, нама манипулише. Манипулише се нашим емоцијама, за које многи и деца и родитељи мисле да их немамо и наравно да нису у праву.”
Саговорница Инсајдера истиче да доста ствари потиче из породице, као И да деца све упијају.
“Однос родитеља према наставнику, да ли ће родитељ омаловажавати наставника и његов ауторитет, да ли ће родитељ рећи детету када каже, питала ме, а ја сам добио три, а знао сам за пете, да ли ће родитељ рећи, ма наравно – идем ја сада тамо да му покажем, или ће рећи, добро, ти вероватно мислиш да си знао за пет, ниси знао за пет, није ни важно, имаш тројку поправи ћеш. Јер, то је оно где нама родитељи помажу да деци објаснимо да оцена није суштина, да је она само један број, један поправљиви број.”
Димитријевић би волела да се фокус друштва врати на знање, а не на материјалне ствари, јер ће се тако поправити статус оних који образују децу и младе.
Извор: Инсајдер