Prosvetni radnici godinama traže da im se osim povećanja zarada, omogući i normalan rad. To podrazumeva da ne moraju više da trpe nepoštovanje i agresiju učenika, kao i njihovih roditelja. Svedoci smo da se skoro na dnevnom nivou dešavaju incidenti, a obećanja da će se sve urediti i promeniti na bolje, za sada su samo to – obećanja.
Gošća emisije 3D na Insajder televiziji Ana Dimitrijević iz Foruma beogradskih gimnazija kaže, da je nasilja u školama bilo i ranije.
“Činjenica je da je nasilje uvek postojalo, ali ovaj nivo nasilja između dece, dece prema nastavnicima, roditelja prema nastavnicima, čak možda u nekim slučajima i nastavnika prema deci. Apsolutno je na sve jednom višem i perfidnijem nivou, pogotovo što sada mi imamo i sajber nasilje koje ne mora biti fizičko, ne mora biti direktan kontakt između dve osobe, nego može biti ono što se među decom najčešće događa, nasilje na internetu i na mrežama.”
Ana Dimitrijević objašnjava da često ljudi kažu za prosvetare “samo traže plate”, ali da to nije istina. Jer, povećanje zarada je samo jedan od njihovih zahteva.
“Veliki broj prosvetnih radnika od svoje plate ne može svojoj deci da priušti ekskurziju, patike, garderobu i to stvara jedno podsvesno nezadovoljstvo. Znate, jer vi kada ste nastavnik, vi treba da dođete na čas zadovoljni, treba da dođete nasmejani i treba da imate neku životnu energiju kojom ćete u stvari to znanje nekako predstaviti deci, da ona žele da ga upiju, da vole da dođu u školu. I svi se sećamo nekih nastavnika koje smo mnogo voleli, bez obzira na to što je škola generalno, bar jednom dnevno smor, što bi rekla deca.”
Ona se osvrnula i na nedavnu izjavu premijera Miloša Vučevića, koji je negodovao zbog štrajka prosvetnih radnika, pomenuvši da prosvetarima treba vratiti dostojanstvo.
“Moram da kažem da to dostojanstvo o kome gospodin Vučević priča, njemu hvala što smatra da to tako treba da bude, ali ono se između ostalog vraća i materijalnim statusom i uslovima u kojima mi radimo. Mi se trudimo u raznim predmetima, naročito kad su u pitanju društvene nauke, da deci puštamo neke filmove koje smatramo da u svom životu treba da pogledaju, koje su bitni za njihovu opštu kulturu, koje povežemo sa gradivom. Ali, vi imate mnogo škola u kojima nemaju osnovne uslove, nemaju toalete kako valja, nemaju klime i rade na +40 stepeni. Znači sve to spada u to dostojanstvo o kom gospodin Vučević priča.”
Ana Dimitrijević kaže da je struka svesna da ne može sve da se postigne odjednom, ali da treba početi sa rešavanjem problema, jer je prosveta dugo zapuštena oblast.
“Kada bismo mi videli tu dobru volju, onda bismo možda imali strpljenja da nešto sačekamo. A, ovako sve je samo na papiru, sve je deklarativno, a zapravo, mi smo uvek nekako ostavljeni posljednji, ostavljeni po strani i računa se na to da ćemo zbog toga što radimo sa decom, da oni ne bi imali posledice, mi na kraju pokleknuti, povući se i reći, dobro, nema veze, važno je da oni završavaju školu, da dobiju svedočanstva, da imaju zaključene ocene, da mogu da idu na prijemni za srednju školu ili fakultet. I onda se tu, zapravo, nama manipuliše. Manipuliše se našim emocijama, za koje mnogi i deca i roditelji misle da ih nemamo i naravno da nisu u pravu.”
Sagovornica Insajdera ističe da dosta stvari potiče iz porodice, kao I da deca sve upijaju.
“Odnos roditelja prema nastavniku, da li će roditelj omalovažavati nastavnika i njegov autoritet, da li će roditelj reći detetu kada kaže, pitala me, a ja sam dobio tri, a znao sam za pete, da li će roditelj reći, ma naravno – idem ja sada tamo da mu pokažem, ili će reći, dobro, ti verovatno misliš da si znao za pet, nisi znao za pet, nije ni važno, imaš trojku popravi ćeš. Jer, to je ono gde nama roditelji pomažu da deci objasnimo da ocena nije suština, da je ona samo jedan broj, jedan popravljivi broj.”
Dimitrijević bi volela da se fokus društva vrati na znanje, a ne na materijalne stvari, jer će se tako popraviti status onih koji obrazuju decu i mlade.
Izvor: Insajder