Врло честа, иако добронамерна, грешка родитеља је константно исправљање, приговарање детету и дељење савета на сваком кораку. То омета комуникацију на свим пољима, деца се уче да не могу сама решити проблем, да то за њега/њу чине мама и тата и да је најбоље ако само послушају што им је речено. Старија деца често схвате да не морају ни послушати већ само ћутати и правити се да слушају. Врло често такав однос развија пасиван отпор код деце, тако да ћете чути да кажу „Да, да, разумео сам“ пре него и завршите реченицу или да одсутно климају главом гледајући у телевизор. У тинејџерском добу тај пасивни отпор често прерасте у активни, па свађе и одбијање послушности постану свакодневни.
Чак и деца која се не опиру науче да проблеме решавају родитељи, па смање свој труд. Тако у школи не покушавају да схвате градиво, очекујући да ће им то после објашњавати родитељи, пуштају да им се скупљају лоше оцене – скривајући их да не би било приговарања, праве се да разумеју и оно што не разумеју да не би било критиковања и саветовања. Слушање детета претпоставља да не прилазимо тражећи квар који треба отклонити, већ са истинским интересом, дајући детету прилику да исприча шта му је битно, а с циљем да чујемо како се дете осећа, шта оно жели и како му можемо помоћи да само реши проблем. Врло је важно питати дете шта жели од нас, какву помоћ очекује, па проценити који део оно може само, а где заиста ми морамо ускочити. Циљ родитељства уопштено је оспособити дете да постане самостална одрасла особа, а део тога је и самосталност у школи, како по питању учења и бриге за свој успех, тако и по питању односа с вршњацима и учитељима.