Све мајке то тако раде. Прво журе, а после бришу сузе крпом за судове

24 фебруара, 2020

Писмо једне маме разара срце: Заборавит ћеш сине, знам, али мајка неће…

Знам, сине, ти ћеш заборавити да сам те једног уторка гледала како се праћакаш у рукама васпитачице и лагано затворила врата собице у вртићу. Знам, заборавићеш свако такво јутро, моја убеђивања, смиривања, моје прсте које са твојих образа бришу сузе. „Мама ће доћи, као и увек. Је л’ тако?“

Заборавићеш како сам те носила кроз кућу и неком мелодијом терала вука који је залутао у твој сан. Заборавићеш да сам већ три минута пошто сам те први пут угледала помислила на твоју сестру. Како јој је код куће? Је л’ јој недостајем? Како ће те прихватити?

Кажу ми: ниси једина мајка чија деца иду у вртић и плачу.

Нисам. Али сам једина мајка својој деци.

Последњих дана све чешће се питам зашто то нисам довољно. Онолико колико ја мислим да треба. Зашто прво морам да усисам, па онда да те узмем у руке? Зашто морам прво да оперем, па онда да прочитам причу? Је л’ то тако све мајке раде?

Па после, негде око десетог или петнаестог рођендана причају како су биле луде. Како брзо прође. Како сви забораве да л’ је било опрано и опеглано, али се загрљаји не забораве.

Заборавићеш, сине, знам.

Али мајка неће заборавити.

Да се свет окренуо наглавачке. Да више није било времена за књигу. За филм. За кафу која се не проспе или не охлади јер је баш тада вама пало на памет да се потучете око играчке, свеске, зар је битан разлог?!

Ко би рекао да двогодишњак и трогодишњакиња имају толику снагу?

Одакле вам толики беш? Јесам ли ја вас са њим родила?

Одакле у вама толика љубав? Јесам ли вас са њом одувек носила?

Последњих дана посебно мислим о теби. Како си моје дете, а како ми се чини да са тобом не умем. Покушавам да те смирим, а ти се не даш. На теби једноставно „не ради“ исто што и на твојој сестри.

Она плаче на вратима собице у вртићу, са тихом паником у гласу: „Да се пољубимо“, каже прво. Пукне пољубац. „Још једном.“ Пукне пољубац. „Још једном.“ Пукне пољубац. „Још једном.“ А њене сузе клизе низ моју браду, очне капке, образе. „Мамице. Још једном.“ Па ме пољуби у руку, пре него што се пусти. Пукне срце.

Док га састављам на путу до куће, мислим на то како ти трчиш ка вратима да те узмем. „Мама!!!“

Јесам ли довољно добра? Је л’ знаш да те волим? Да ли ме осећаш као што ме је она осећала? Како се у твојој глави чује кад подвикнем? Како се чује успаванка?

Још мало па ће твој други рођендан. Шта је све стало у те две годинице осим збуњене мајке? Је л’ можеш да рашириш руке па да измериш докле стиже љубав?

Волела бих да знам шта је синоћ мислила твоја глава кад си ме у пола читања приче за лаку ноћ пољубио у образ.

Ти ћеш, сине, заборавити да је било потребно да два дана најављујем сестри и теби своје одсуство на два сата. Чудићеш се некад, тамо, са слушалицама у ушима док те опомињем да очистиш собу – да ли сам стварно некад желео да она никад никуда не оде?! Зашто не одеш негде као друге мајке, не смарај више са том собом, ја волим хаос…

Данима мислим о томе како си дошао на време.

На време да схватим да је живот жонглирање у циркусу. Да после неког времена заборавиш на публику. Да ти је битно само да не испустиш чуњеве и лопте. Да не испустиш: љубав, нежност, осећаје.

Дошао си ми на време. Да схватим да је лако оклизнути се, кренути „лакшим“ путем. Тамо где се лелека, кукумавчи, имам двоје мале деце, тешко је, ништа не стижем… Тешко је. Али лепо је. Неће постати лакше све док не схватимо колико је лепо.

Добро, мали су ти. Биће лакше кад порасту.

То увек и сви кажу. Па смо и ваш тата и ја почели да понављамо као мантру: биће лакше кад порасту. Биће лакше кад порасту. А онда сам, сине, схватила пре неки дан и то: кад порастеш, твоје дугачке ноге шутираће лопту на игралишту, прсти ће држати оловку, брисаће нервозно гумицом нетачан резултат задатка, вући ће дуге репиће косе твоје дугоноге сестре. Једног дана, уместо за руку или на мојим леђима, изаћи ћете обоје на врата и викнути:

– Ћао, мама! Одосмо ми!

Чекајте. А пољубац? – рећи ћу можда са крпом за судове у руци.

Ви ћете већ бити на пола степеништа.

– Журимо. Закаснићемо за час.

Ви ћете већ тада можда заборавити, али ја нећу никад. Све мајке то тако раде. Прво журе, а после бришу сузе крпом за судове.

Ко каже да ће бити лакше кад порастете, лаже.

Ја већ сад не знам кад си пре до другог рођендана стигао. О сестрином четвртом не смем ни да мислим. Мајке и време су ваљда у вечитој завади.

Времена никад доста. Време никад да прође.

А часовник у срцу одбројава ли, одбројава…

Прескочи сваки пут кад се заборави на пољубац. Још један. Још један. Још један.

Пише: Србијанка Станковић

Извор: Лола магазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама