Vrlo česta, iako dobronamerna, greška roditelja je konstantno ispravljanje, prigovaranje detetu i deljenje saveta na svakom koraku. To ometa komunikaciju na svim poljima, deca se uče da ne mogu sama rešiti problem, da to za njega/nju čine mama i tata i da je najbolje ako samo poslušaju što im je rečeno. Starija deca često shvate da ne moraju ni poslušati već samo ćutati i praviti se da slušaju. Vrlo često takav odnos razvija pasivan otpor kod dece, tako da ćete čuti da kažu „Da, da, razumeo sam“ pre nego i završite rečenicu ili da odsutno klimaju glavom gledajući u televizor. U tinejdžerskom dobu taj pasivni otpor često preraste u aktivni, pa svađe i odbijanje poslušnosti postanu svakodnevni.
Čak i deca koja se ne opiru nauče da probleme rešavaju roditelji, pa smanje svoj trud. Tako u školi ne pokušavaju da shvate gradivo, očekujući da će im to posle objašnjavati roditelji, puštaju da im se skupljaju loše ocene – skrivajući ih da ne bi bilo prigovaranja, prave se da razumeju i ono što ne razumeju da ne bi bilo kritikovanja i savetovanja. Slušanje deteta pretpostavlja da ne prilazimo tražeći kvar koji treba otkloniti, već sa istinskim interesom, dajući detetu priliku da ispriča šta mu je bitno, a s ciljem da čujemo kako se dete oseća, šta ono želi i kako mu možemo pomoći da samo reši problem. Vrlo je važno pitati dete šta želi od nas, kakvu pomoć očekuje, pa proceniti koji deo ono može samo, a gde zaista mi moramo uskočiti. Cilj roditeljstva uopšteno je osposobiti dete da postane samostalna odrasla osoba, a deo toga je i samostalnost u školi, kako po pitanju učenja i brige za svoj uspeh, tako i po pitanju odnosa s vršnjacima i učiteljima.