Šta ćete učiniti ako vam školarac donese kući ocenu nižu od petice? Da li ćete to smatrati normalnom pojavom u obrazovanju vašeg deteta, razgovarati s njim razumno, nastojeći da shvatite razloge, a možda i potražiti savet u školi. Ili će vaše dete za ručak dobiti pohovani mozak, kao i zabranu pristupa računaru i mobilnom, a ukinućete mu druženje s prijateljima, odlazak na rođendane i vanškolske aktivnosti, sve dok se ne vrati na kolosek broj pet, jer bez 5,00 nema upisa u bolju školu ili fakultet. Ili?
Ako ste slučajno majka B, spadate u kategoriju roditelja kojoj prednost daje profesor prava sa Jejla Ejmi Čua u svojoj knjizi “Borbena himna majke tigrice”. U tom hitu iz 2011. godine, autorka po onoj da su roditelji prvi i najvažniji učitelji, dokazuje superiornost kineskih majki.
Dok zapadni roditelji nastoje da poštuju dečju individualnost, podržavaju ih da se bave onim što vole i daju im podsticajnu sredinu, Kinezi, objašnjava Čua, smatraju da će svoju decu najbolje pripremiti za budućnost ako ih snadbeju veštinama, znanjem, radnim navikama i samopouzdanjem. Majke tigrice detinjstvo smatraju razdobljem učenja, ne igre.
Majke tigrice detinjstvo smatraju razdobljem učenja, ne igre
Detinjstvo nije igra, već učenje
Pošto je i sama dete ambicioznih kineskih roditelja, univerzitetskih profesora, udata za Amerikanca, takođe profesora sa Jejla, Ejmi Čua je svoje pedagoške tvrdnje dokazivala na primerima vaspitavanja svojih ćerki Sofije i Lulu. Koristila je sve, uključujući nasrtanje, pretnje i urlanje dok ne izgubi glas, kako bi bila sigurna da će njene devojčice postići vrhunske rezultate.Sofija i Lulu nisu smele da idu na dečje zabave, da imaju prijatelje ili učestvuju u školskoj predstavi, gledaju TV i igraju kompjuterske igrice, same biraju izborne predmete, donose kući bilo koju ocenu osim petice. Morale su da budu učenice broj jedan u svemu osim u fizičkom vaspitanju, da sviraju samo violinu ili klavir, s maminom ambicijom da ih svirka dovede do čuvenog Karnegi Hola, što je jednoj kćeri i pošlo za rukom.
Za zapadnu majku, tvrdi Čua, strogoća znači teranje deteta na pola sata dnevnog vežbanja instrumenta, a za kinesku barem četiri sata. Prema njoj kineski roditelji ne dopuštaju deci izbor bilo čega prema njihovim sklonostima, jer podilaženje detetovim željama ne vodi nikuda.
Čuine teze bi mogle da se svedu na jednu rečenicu: uspeh neke zemlje zavisi od drila u dečjoj sobi.
Iako je Čua objašnjavala da su to delom sećanja na sopstveno djetinjstvo i da ne mora sve da se shvati doslovce, pa ni kineske majke ne moraju nužno da budu Kineskinje, nego uopšteno roditelji sa super strogim vaspitanjem, knjiga je, naravno, izazvala tektonske potrese u svetu pedagogije i psihologije.
Naročito u nekim zemljama poput Švedske, koja je uzor mnogima zbog savremenog načim učenja koji daje prednost ličnoj autonomiji učenika, za razliku od klasičnog pristupa gde nastavnik ima glavnu reč. I gde svi imaju jednake šanse za učenje.
Neki su njome ipak bili oduševljeni, verujući da je takva istočnjačka pedagogija pretvorila Kinu u ekonomskog tigra, pa se kineski uzor za evropske zagovornike protegao sve do dečjih vrtića i školskih klupa. Uostalom,Ejmi Čua je nedavno trijumfovala: starija ćerka je prošle jeseni primljena i na prestižni Harvard i na čuveni Jejl, ali je izabrala Harvard.
Bura se još nije stišala oko Čuinih metoda proizvodnje intelektualnih supermena, kada je Su Jeong Kim, izvanredna profesorka sociologije na Univerzitetu Teksas u Ostinu, poreklom Južnokoreanka, objavila letos studiju kojom pobija sve za što se zalaže Čuoa. Deca mama-tigrica imaju lošije ocene, otuđenija su od roditelja i depresivnija od dece liberalnijih mama i tata koji im pružaju podršku, koji nastoje da razumeju njihove potrebe i želje, zaključila je Kim.
Mit o mamama tigricama, znači, baš i ne funkcioniše. Jedu li mame tigrice svoju decu?
A onda je u decembru stigao hladan tuš: najnovije međunarodno istraživanje procena znanja i veština petnaestogodišnjih učenika iz 65 zemalja (PISA) pod pokroviteljstvom OECD-a, pokazuje da su učenici iz kineskog Šangaja prvi u svetu u sve tri ocenjivane kategorije, matematičkoj, naučnoj i čitalačkoj pismenosti. Sledi Singapur, a na trećem mestu je Hong Kong – opet Kina.
Neki su odmah primetili da u obzir nije uzeta cela Kina, nego samo dve najrazvijenije sredine, i da bi u protivnom slika možda bila malo drukčija, ali ipak.
Da li to znači da Čuin recept zaista funkcioniše? Zašto se onda Južna Koreja našla tek na petom mestu (ispred nje je Estonija na području nauke), čuvena po najstrožem obrazovnom sistemu, “helikopter” roditeljima koji stalno zuje oko dece, uzimajući čak godišnji kada im deca polažu maturu i prijemni za fakultet? Ili zašto su učenici najjače ekonomske sile Sjedinjenih Država po kvalitetu obrazovanja na 36. mestu i zašto ih je prešla čak mala Slovenija?
Najveći Pisa-šok doživeli su ipak Šveđani, srozavši se na 38. mesto. Neki tvrde da je razlog reforma iz 1992. godine sa novim sistemom privatnih škola, dok drugi krive ideju da učenik, bez pritiska sa strane, sam preuzima odgovornost za učenje, te suviše labav pristup roditelja odgoju za koji kineske mame-tigrice tvrde da vodi u ćorsokak.
Samo nekoliko meseci nakon američkog izdanja novosadski Psihopolis je objavio knjigu koja je šokirala Amerikance, i izazvala nezapamćenu lavinu reakcija i komentara o vaspitanju dece i došla na naslovnu stranicu magazina TIMES.
Autorka Ejmi Čua, profesorka prava na Jejlu, kineskog je porekla i u vreme dominantnog preterano popustljivog vaspitanja i imperativa ideologije srećnog deteta, zastupa tigar vaspitanje koje se, u skladu sa kineskom tradicijom, zalaže za strogo vaspitanje koje daje odlične rezultate.
Iako dočekana na nož od komentatora, medija i roditelja ubrzo je postala jedna od pet najprodavanijih knjiga na Amazonu. Ova teorija vaspitanja izazvala je pravu paniku, jer osnovni mehanizam ove vaspitne tehnike jeste odlaganje zadovoljstva: deci se uskraćuju lako dostupne radosti a zarad potencijalno većih nagrada u budućnosti! Činjenica da je knjiga vrlo brzo postala šampion čitanosti, a autorka zauzela naslovne strane i intervjue u najtiražnijim časopisima, dokazuje da američki roditelji osećaju da nešto ozbiljno nije u redu sa načinom na koji vaspitavaju decu.
Izvor: mojpedijatar