Улога родитеља је једна од одговорнијих улога у животу сваког човека. Можда и најодговорнија. Родитељи су у исто време васпитачи, узори, вође, другари, објекти обожавања, тренери строгоће и мудрости.
Мада све ове улоге товаре родитељима на леђа велики терет, родитељство је велико богатство и најлепши осећај за сваког одраслог и емотивно зрелог човека.
Имам утисак да се данас родитељи превише боје да не погреше у неком сегменту васпитања своје деце. Верујем да су брз темпо живота, стрес, недостатак слободног времена и егзистенцијална несигурност једним, можда и највећим, делом криви за родитељски страх. Ипак, оно што родитељи често заборављају јесте нешто врло једноставно. Сваком детету је потребна само љубав и искрена заинтересованост. Све остале методе око којих се родитељи оптерећују и тиме чине себе несигурнима – мање су битне.
Деца непогрешиво знају да процене да ли их неко слуша
Уколико, док вам дете прича о нечему што је у његовом свету веома важно, ви размишљате о томе како да завршите на време задатак који вам је шеф данас задао, знајте да оно вашу одсутност тумачи као незаинтересованост за њега. Будите пажљиви и слушајте своје дете када вам прича. Можда му је потребан савет, можда жели да га насмејете, орасположите, да му кажете да ће све бити уреду…
Ништа не радите на силу
Уколико нисте у стању, много је корисније за ваш однос да будете отворени и да свом детету искрено и врло јасно објасните како сада нисте у могућности да га саслушате, али да ћете за пола сата моћи. Активно слушање, заинтересованост и искреност су осносвни елементи који комуникацију родитељ-дете чине здравом и плодоносном.
Често чујем реченицу „купиће теби мама/тата то и то, ништа не брини”. Најчешћа функција куповине свега што дете пожели тј. неодбијања задовољења сваке жеље и непостављања граница, јесте надомешћивање искрене заинтересованости, посвећености, разумевања… укратко – ЉУБАВИ.
Пажња нису само поклони
Сигурна сам да у својој околини можете видети децу која имају све, а жељна су пажње. Пажњу чине мале ствари, као што је играње са дететом, слушање његових доживљаја, причање о његовим осећањима, радостима, разочарењима, заједнички одлазак на њему омиљено место за игру, поверавање тајни, обраћање с поштовањем и много тога што сваки родитељ може себи да приушти.
Све оно што деци треба је врло јефтино, природно и не превише захтевно
Спонтаност, отвореност и искреност су особине које се у дечијем свету највише цене, а у свету одраслих су природне, а врло често заборављене. Ако су нам све ове особине природне и урођене као живим бићима, зашто родитељи имају утисак да је њихова улога тешка?
Размислите само које наставнике ваша деца највише воле? Који су наставници истинске вође? Из своје праксе могу рећи да то никада нису нити веома строги, нити веома попустљиви наставници, већ они који су искрено заинтересовани за децу, праведни, који постављају јасна правила и придржавају их се (доследни), који разумеју дечје потребе и мењају своје захтеве у односу на дечји узраст (флексибилни), који схватају да ауторитет није онај наставник који често кажњава већ онај који у исто време зна и да расправљаља, суочава као и да хвали, пружи утеху и разуме децу.
Исти је случај и са родитељима.
Уколико приступите васпитању свог детета без страха да ћете у нечему погрешити, већ свој однос са дететом обликујете са нечим што већ поседујете, а то је искреност, активно слушање, жеља за игром, ослушкивање дечјих потреба, разумевање и љубав, сигурно ћете од свог детета осим љубави и привржености, добити и још једну улогу, а то је улога вође.
Вођа је онај родитељ који разуме да се родитељска љубав најбоље исказује уколико представља микс конфронтирања и подршке.
Оливера Ковачевић
мастер психолог
породични и партнерски саветник
Психологично