Већина модерних родитеља на децу гледа као на обавезу, додатни посао, уместо као на извор помоћи. Колико сте пута одустали од тога да од детета затражите помоћ зато што сте помислили да вам је далеко једноставније да то нешто урадите сами?
Такође, врло често родитељи мисле да кад траже од детета помоћ, на њега (или њу) треба да врше притисак да би послушало, кроз претњу казном, подмићивање или на неки сличан начин. Све то зато што одрасли на обавезе и посао гледају као на нешто што човек по природи не жели да ради и тај став врло лако преносимо својој деци, а наша деца сутра преносе својој.
Али, иако то можда нисте знали, наука је доказала да веома мала деца инстинктивно желе да помогну и ако им то дозволите, наставиће да помажу и како буду одрастали, добровољно и без присиле. Ево и неколико јасних доказа за то.
Докази да деца имају инстинкт који их тера да желе да помогну
У студији спроведеној још пре 37 година, Harriet Rheingold посматрала је децу узраста 18, 24 и 30 месеци у интеракцији са својим родитељима (некад са оцем, некад са мајком) док би радили кућне послове – брисали прашину, слагали веш, склањали посуђе са стола након ручка… ПРе почетка студије, сваки родитељ је замољен да ове послове обавља лаганим темпом, спорије него што то раде иначе и да дозволе детету да помогне, ако оно то пожели, али не и да сами од детета траже помоћ. Резултат? Сва ова деца, њих укупно 80, добровољно су се прикључили родитељима у жељи да помогну. И не само да су желели да помогну, већ су то у већини случајева чинили брзим и енергичним покретима, испуштајући звуке узбуђења и правећи задовољне изразе лица, нарочито када успешно заврше започет посао.
Многе друге студије такође су потврдиле ову, очигледно универзалну жељу мале деце да помогну. У другој студији су су у лабораторију на један крај просторије поставили родитеља који би нешто радио, а на други дете које би се играло играчкама. У неком тренутку родитељ би нешто испустио тако да дете чује да је пало и скрене поглед према звуку. Затим би родитељ покушавао да ту ствар дохвати, али безуспешно. У готово 100 одсто случајева дете би оставило играње и пришло да помогне родитељу да дохвати ствар коју је испустио, и без да неко од њега то тражи! Чак и деца узраста свега 14 месеци су желела да помогну. (Warneken & Tomasello, 2009). Виде шта родитељ покушава, схвате да му је потребна помоћ и одмах, интуитивно, крену да помогну.
Важно је нагласити да деца не очекују никакву награду за то што помажу. Напротив, показало се да, када се награде укључе, то умањује мотивацију детета да помогне. Након добијања награде, када би се појавила следећа прилика за дете да помoгне, свега 53% деце би је и искористило. Код деце која за помоћ нису награђивана, тај проценат је чак 89%.
Ово показује да деца имају унутрашњу мотивацију да помогне, а не да им треба неки спољашњи подстицај. Тачније, они помажу зато што то желе, не зато што ће од тога имати неке користи. Сличну ствар доказало је и истраживање у ком су деца била награђивана за лепе цртеже. Она деца која су била награђивана, касније би улагала осетно мањи труд у следећим радовима, у односу на децу која нису добијала награде за ову активност. Награде, очигледно, мењају став људи о активности у којој су раније уживали, а на коју сада гледају другим очима – као нешто што раде да би од тога имали другу врсту користи.
Савремени родитељи тако праве две основне грешке када се ради о жељи мале деце да помогну. Прва је да их у томе спречавамо јер смо увек у некој журби па нам је брже и лакше да неки посао урадимо сами, а друга је та да, ако заиста желимо неку помоћ од детета, ми пожуримо да им за то понудимо награду. У првом случају детету шаљемо поруку да није способно да уради то што жели и оно само сматра да може, а у другом да је помагање нешто за шта увек треба очекивати неку добит.
Шта онда радити?
Истраживачи који су спровели све ове студије, на крају, сугеришу да, ако желимо да нам дете буде партнер и да нам помогне у кућним пословима, требало би да урадимо следеће:
- Посао који се обавља у кући треба да посматрамо као породичну обавезу, а не само обавезу одраслих. То значи да, не само да је потребно да неке послове престанете да обављате сами, већ треба и да се уздржите од контроле и поправљања онога што је дете урадило.
- Прихватите покушаје вашег детета да помогне као искрене и, ако имате довољно времена да дозволите детету да помогне, уз само мало адекватног вођења, он или она ће с временом постати добри у томе.
- Избегавајте да тражите помоћ или да је награђујете или да надгледате и поправљате урађено. Све то умањује значај онога што је дете урадило, у његовим очима, а самим тим и његову мотивацију. Искрен осмех уз једно „хвала“ сасвим је довољна награда. То је управо оно што дете и жели. Дете покушава да се укључи и помогне јер има инстинктивну потребу да са вама буде ближе.
- Схватите да ваше дете расте и развија се у јако добром смеру када вам у нечему помаже. Дете стиче одређене вештине осећај личног успеха, самопоуздања и припадања породици тиме што помаже. Истовремено, кад му се дозволи да помогне, негује се дететова урођена особина која се често кроз одрастање погрешним поступањем одраслих губи – алтруизам.
Приредила: А. Цвјетић
Извор: psychologytoday.com/Зелена учионица