Др Приморац Бошњак: Мајке из улоге родитеља прелазе у улогу батлера

Чини се како свако време носи своје, другачије изазове, али одговор на то како би родитељи требало да се понашају и шта могу да учине је више-мање исти – каже Ирена Приморац Бошњак, психијатар из Завода за јавно здравство Дубровачко-неретванске жупаније, за Портал Здравље.

-Мислим да је врло важно, пре свега за родитеље који имају више деце, да прилагоде васпитни приступ различитости детета. Често чујем: “Све троје сам одгајала на исти начин, а само с њим/њом су проблеми.”

Родитељи заправо не разумеју да то није добро јер би требало да осетимо какво је дете и томе се прилагодимо. Некоме ће требати чвршће границе, а некоме блажи приступ јер је сензибилан и чврста рука том карактеру никако не одговара.

Често се може чути у јавности, а и родитељи се жале да премало времена проводе с децом. Желели би, али разне обавезе их у томе онемогућују.

– По мени, није битно колико ћемо времена провести с дететом, већ колико ћемо квалитетно то време провести. Сећам се сцене од овог лета. Породица је дошла у Дубровник и гледам их како пију кафу, деца једу сладолед, родитељи и старије дете су на телефонима, а млађе дете на таблету. Они јесу на том годишњем одмору заједно, али шта они заиста имају од тога? По мени, јако мало ако већину времена проводе на сличан начин. Битно је да проведено заједничко време буде испуњавајуће и изграђујуће.

Родитељ треба да буде ауторитет

Др Приморац Бошњак истиче да је посебно важан родитељски стил, говорећи како инстант психологија истиче потребу изградње пријатељског односа с децом. Она се с таквим приступом не слаже и залаже се за ауторитативни (али не и ауторитарни) стил родитељства.

-Чињеница је да најбоље резултате у васпитању даје ауторитативни приступ. Родитељ је у том случају ауторитет детету, али с дететом се пуно разговара, на разне начине му изражава подршка и љубав. Дакле, ако постављамо границе детету, онда објашњење није: Зато што сам ја тако рекла (то је ауторитарни стил одгоја оп.а.), него објаснимо детету да ту одлуку доносимо зато што је то за његово највеће добро. И све одлуке које доносимо, на тај начин доносимо, с тим мотивом, да бурно раздобље адолесценције дете прође што је могуће боље и лакше.

Оно што родитељи данас често пропуштају је подстицање самосталности деце. Др Ирена Приморац Бошњак каже да је зачуђујуће колико су данас деца несамостална.

– Разговарала сам једном приликом с учитељима у школи. Воде децу на екскурзију у четвртом разреду основне школе и сусрећу се с децом која не знају да оперу зубе или вежу пертле без помоћи. То је дете од 10 година. Мајке из улоге мајке улазе у улогу батлера. То је дете мали принц ком треба батлер да би обавио све, а он не сме и без помоћи батлера не може ништа сам.

Код развоја деце, битна је и изградња система вредности, наводи др Приморац Бошњак.

– Сваког адолесцента с којим разговарам у Заводу питам јесу ли родитељи разговарали с њим шта је најважније у животу, каква је њихова лествица вредности, шта је смисао живота. Нажалост, још нисам добила позитиван одговор на то питање. Тумачим то на начин да деца с којом су родитељи разговарали о тим темама нису никада ни дошла у моју ординацију. Дођу ови који се нађу у свему томе погубљени и не знају ствари да поставе на своје место, па им не знају дати ни вредност која им припада, ни мање, ни више од тога.

Асертивни приступ

Важно је и да дете развија социјалне вештине. Особе које не развију социјалне вештине касније обично имају проблема у међуљудским односима. Прави је приступ асертивни приступ односно да се знамо заузети за себе на друштвено прихватљив начин. Често сусрећемо особе које се агресивним приступом покушавају изборити за себе или хистеричним испадом настоје добити оно што желе. Ако им се попусти и жеље испуне, такве особе исти образац задржавају и касније. Неће се додуше, дословно бацити на под, али сви остали елементи таквог понашања биће задржани. Чињеница је да особе које имају развијене социјалне вештине пуно мање нагињу развоју менталних поремећаја.

Поред свега наведеног др Приморац Бошњак посебно наглашава важност пружања примера деци јер ако радимо једно, а говоримо супротно од тога, деци се шаљу различите поруке које су врло незгодне за здрав раст и развој.