Хиперкинетички синдром, тј. синдром дефицита пажње са или без хиперактивности представља скуп одређених карактеристика у понашању, емоцијама и учењу. Ево како да то препознате:
1. Изразите осцилације пажње – Пажња се креће од проблема да се фокусира на задатак и да се одржи фокус до хиперфокуса само за области које дете интересују. Овакве осцилације су нормалне и за одрасле људе, само што ова деца нису у стању да се натерају да раде нешто што се мора ако им је то мање интересантно. Чак и оно што је предмет хиперфокуса брзо их засити и постаје им досадно.
2. Селективно памћење– необично је да они прво запамте неке детаље које мало ко запази а промакну им битне чињенице, што је последица краткотрајних, испрекиданих бљескова пажње. Треба имати на уму да је распон пажње условљен узрастом, па то није необично за дете од 4 године, али постаје упадљивије када један деветогодишњак није у стању да одржи пажњу дуже од 5-10 минута без сталног надгледања.
3. Појачана осетљивост на спољашње или унутрашње подражаје. Њему и најмањи подражај може да скрене пажњу и одвуче га од задатка, било да је то нека сирена напољу или мува која је пролетела поред његове главе или просто бујица мисли, сећања које му неконтролисано навиру. Проблем постаје већи када почне да гурка и другу децу да би им показао шта је управо видео или смислио. Често се ова деца враћају кући са неисписаним или полуисписаним свескама. Никад нису сигурни шта имају за домаћи задатак, до које лекције су стигли итд. Овај проблем са одржавањем пажње се са вишим разредима и усложњавањем градива све негативније одражава на школски успех. Проблеми са пажњом могу бити праћени и дисграфијом, дислексијом, проблемима у основним математичким операцијама и односима између величина. Ово постаје видљивије од 4. разреда када расту школски захтеви и тада је крајње време да се детету пружи адекватна подршка у учењу, било едукованог психолога, дефектолога и сл. Треба имати на уму на повећан број сати проведен у учењу не даје боље резултате, чак може да доведе до револта детета, уколико дете не стекне стратегије учења – како да учи, слуша, чита и одржи пажњу.
4. Хиперактивно дете започиње много активности истовремено или брзо прелази са једне на другу. Оно не истрајава на активности да би постигао циљ. Приметан је моторички немир. То су она деца што се стално нешто врпоље, траже да иду у тоалет, да пију воду, сваки час нешто траже у свом прибору, устају без питања итд. Треба имати на уму да није свако живахно дете – хиперактивно дете. Разлика је у томе што хиперактивно дете није у стању да регулише ниво активности у складу са захтевима околине.
5. Недостатак унутрашње временске структуре. Ако им кажете да нешто треба да ураде до одређеног дана, нису у стању да организују и испланирају своје време. Дешава се да родитељи ово тумаче као недостатак мотивације и лењост. Зато би им требало прво створити неку спољашњу структуру, у виду низа конкретних активности које треба да обави да би стигао до задатог циља. У ту сврху можете направити списак активности који ћете окачити на видљиво место. Уз то можете увести и неку симболичну награду у виду слаткиша или омиљене друштвене активности и сл. То је нешто што би требало да мотивише дете и доведе до навике извршавања пожељних активности. Веома је важно детету обезбедити кутак који је намењен само за учење и одредити време за учење које ће се доследно поштовати. Неопходно је прво проценити биоритам детета и одредити у које време најбоље функционише.хиперкинетички поремећај
6. Проблеми у социјалним односима – За ову децу је карактеристично да тешко разумеју правила игре са вршњацима, имају проблема у сарадњи са другима, нестрпљиви су, не могу да сачекају свој ред итд. Све ово је последица урођене импулсивности. Некада могу деловати и неспретно због проблема са координацијом, због чега их вршњаци задиркују.
7. Оно што родитељи најпре примете је импулсивност, која најчешће није условљена лошом намером, јер ова деца не промишљају последице акције. Они реагују импулсивно јер нису у стању да одложе задовољење тренутне жеље. Тако се дешава и да слажу без промишљања, ако покушате да их прекинете у гледању омиљеног цртаног филма.
Овде треба поменути и једну групу деце са дефицитом пажње без хиперактивности. То су углавном девојчице, које делују летаргично, незаинтересовано и одсутно. Оне су веома сензитивне и анксиозне са ниским самопоштовањем. За родитеље може бити исцрпљујуће ако покушавају да их ’’пробуде’’. Уместо тога, родитељи могу поменуте особине темперамента, да претворе у хиперпродуктивност у појединим областима као што је музика, плес, спорт итд. То важи и за хиперактивност, чија је добра страна спонтаност, креативност и маштовитост. Уз праву подршку, стварање временске структуре, избалансирано награђивање и кажњавање, улагање у потенцијале детета, могуће је ову наизглед необуздану енергију каналисати и претворити у продуктивност у појединим областима.
Татјана Џодић